Напуштене животиње – наши бескућници

Пас је најстарији сапутник људи, а сматра се да су скупа око једанаест миленијума. Пријатељство с мачком је упола краће, подједнако је чврсто, али нежније. Онда је човек еволуирао, мењајући себе, околину и однос према њој, а докле је стигао и колико се променио, може установити управо по судбини његових најстаријих и највернијих пријатеља. То је генеза која опомиње.

Некада су их сврставали међу домаће животиње, али се одустало од тога јер им длака није погодна за ткање, не музу се, месо им је жилаво, а тек неколико врста може се подучити за обављање корисних послова – да воде слепе, за лов, вучу саоница, проналажење затрпаних, спасавање дављеника, откривање скривене дроге или експлозива, чување стоке, хватање ситнијих глодара и крупнијих штеточина, бединовање свакако, а неколико снажнијих раса паса и за то да ратују и гину уместо људи.

Неки их не воле, а неки их се плаше, па страх премећу у мржњу. Називају их луталице мада им више пристаје и тачније их описује одредница бескућник, а уплашени и изгладнели животаре по насеобинама јер су одавно заборавили да лове, иначе би се скрасили у дивљини, што даље од „најбољих пријатеља”.

Називају их кућним љубимцима чак и кад љубимче држе у шупи или у авлији на кратко везано за штенару, где га хране и поје само кад се сете, перу кишом, а суше кошавом, али зато уоброчено истресају на њему ко зна зашто накупљени бес. Због тога, кад се тај тужни створ затекне на улици, он и није напуштен, већ спасен – врућина, мраз, влага, глад и жеђ мање боле и лакше се подносе него изневерено пријатељство.

Не избацују се из куће и срца само пси и мачке већ и зечеви, папагаји, канаринци, веверице, хрчци, змије, гуштери, чак и коњи – она предивна крда на Старој планини које свету готово с поносом представљамо као „аутохтону врсту”, заправо су потомци напуштених предака који нису били јестиви, па су стигли да подивљају.

Цена племенитости

Ко је икад видео бар неки од азила за напуштене псе и мачке усвојиће прво штене или маче на које налети. Неки од тих сабирних центара су „под покровитељством” удружења за заштиту животиња којима се данас и не зна број, а насталих на темељу мисије легендарне Јелице Мркушић, мада је она то радила сама и бесплатно! Није оснивала НВО, нити уцењивала друге, али су пред њеним бесом дрхтали и моћници.

Дакле, има племенитих људи, било их је и биће. О томе сведочи и око 200.000 „чипованих” љубимаца, и нешто мање оних којима те ознаке нису потребне јер су трајно тетовирани у срцима најоданијих пријатеља које незналице називају власницима, а циници – господарима!

Зли господари су најодговорнији за уврежену мржњу и страх! Према подацима Клинике за инфективне и тропске болести КЦС о уједима који се већ годинама прикупљају због контроле ширења беснила, за 95 одсто напада на људе одговорни су „власнички пси”, најчешће они који су прошли неки вид обукe! Због таквих господара је и смишљена она мудрост – „Што боље упознајем људе, то више волим животиње”.

Ко зна, можда ће једног јутра Београд осванути без тих несрећника, не зато што ће их похватати и „успавати” (на безболан начин потаманити), већ због тога што ће људи променити себе, можда се чак и продобрити.

Гробљански блуз

Најчешће се напуштају старе или од болести изнемогле животиње из „практичних разлога”. Наиме, ниједна варош у Србији нема гробље кућних љубимаца, а Београд је последња престоница Европе која нема такав парк успомена, па до јуче брижни власници тај наступајући проблем решавају избацивањем бившег љубимца, а будућег „биолошког отпада” из куће!

Зато ваља подсетити да су на археолошким локалитетима древног Египта Спеос Артемидос, Бени Хасана, Сакара и Бубастис откривена мачја гробља са сијасет мумифицираних љубимаца из времена Дванаесте династије, пре 4.000 година.