Двострука неприлика

Крајње рационалан приступ, уз малу дозу лудости. Чаролија, али без мистификације. Самопоуздање, уз широм отворена врата за непрестано учење. Мора бити да има још тога, има свакако, али ово наведено могло би бити неколико перформанси и одређења креативног процеса који називамо превођењем. Изворно дело, на одређеном језику, настало у конкретним друштвеним и историјским околностима, треба да предочимо читаоцима на нашем језику. Ето, дакле, древног обрасца, веома једноставног на први поглед, и као такав спроводи се у дело миленијумима. Јер, у почетку бејаше превод. И у нама, такође древна потреба да сазнајемо о другима, да сазнајемо о себи, да промишљамо и да се забавимо, зашто да не.

Над сваким говором о превођењу надвија се двострука неприлика. Можемо, како бисмо предочили читаву ствар, исцрпљивати себе и друге конкретизацијом одређених проблема и тешкоћа. Можемо следити и опсервирати одређена теоријска становишта, изнета у текстовима зналаца који су залазили у поље традуктологије. Овом приликом нарочито истичем Џорџа Стајнера и Умберта Ека. Стајнера некада није лако пратити. Океанска ерудиција његова и море референци понекад знају да уплаше. Међутим, тако настала мапа мора и копна светске културе чини поузданог путовођу за пловидбу. Еко, са искуствима разним увезаним у сноп, као писац, теоретичар и преводилац, не само да елегантно попуњава делове слагалице него уноси и одређену дозу самосвесне опуштености и преко потребне аутоироније која ти не дозвољава да се умислиш и покондириш. Овога пута остављам по страни питања материјалне природе, не стога што сматрам да нису важна него држим да за њих постоје преча места и прилике. Некакав општи оквир, економија неолибералног капитализма, или како се већ назива, који је до врхунца развио свеопште потцењивање људског рада и грдне марифетлуке у „оптимизацији профита”, такав је какав је. Пловити се мора.

Лична искуства у преводилачком раду? Илустрације ради, треба се сетити легендарног цртаног филма о жапцу-певачу. Један на један, могло би се много тога казати, а и отпевати. Међутим, пред публиком, приде са ограничењем бројем карактера, може се из уста отети само једно, аристофанско: коакс. Без икакве намере да будем претенциозан, одређене процедуре и поступци – у преводу: мукотрпан рад на изворном тексту, могу бити јасни и од значаја само онима који су кроз њих пролазили. Камо би нас одвела прича о латинским или грчким глаголским облицима, или о читавој лавини културолошких чињеница које треба обадити и представити данашњем читаоцу. (Они постоје, неке сам упознао и лично.) „Мртви” језици, како их данас већином перципирамо, веома су, авај, живахни и уз велики напор дају се преоденути у друго рухо. Садржински и значењски габарити њихови пружају простор, ипак за превођење, пошто говоре о нама самима, одавно већ поставивши она најважнија питања.

Преводиоци на наш језик, адепти и посвећеници овог сасвим посебног вида стваралаштва, јесу архитекте и извођачи радова на веома важним мостовима и тако ће бити докле год буде постојало ово што називамо цивилизацијом и културом. Обратите пажњу, кад узмете књигу у руке, на оно ‒ превео, превела; ради се о коауторима вашег Достојевског, Буковског, Есхила... Данијеле Стил. Мостови су неопходни, зар не?

Аутор је класични филолог, библиотекар и књижевни преводилац с латинског, старогрчког, енглеског и француског језика