Последњи час за усмено наслеђе

Студија „Српско усмено поетско наслеђе Војне крајине у записима 18, 19. и 20. века” др Славице Гароњa Радованац, доценткиње за усмену књижевност на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, појавила се недавно у издању издавачке куће „Чигоја штампа” из Београда. Овом студијом ауторка темељно представља значајну, а запостављену, фолклорну грађу Војне границе, предочавајући широку слику мотива српске народне лирске и лирско-епске поезије. Ослонивши се на мисао Иве Андрића „Сама реч крајина означава реч у свом првобитном значењу гранични, угрожен крај, врсту бедема и попришта осуђеног на ратнички живот, а глагол крајинити налазимо у народној песми у смислу бунити се. Закрајинило!”, а мотивисана и приликама у којима се нашао српски народ у Хрватској, ауторка је искористила можда и последњи тренутак да релевантни корпус српског усменог наслеђа са ових простора спаси од заборава...

У докторској дисертацији која се управо појавила, откривате бројна питања специфичности крајишког усменог простора на који је битно утицала историја…

Преломан тренутак да се заиста позабавим српским усменим наслеђем Војне крајине, коју сам обилазила још као студент, јесте и откриће Етнографске збирке Архива САНУ у Београду, где сам у потпуности могла да сагледам сву раскошну слику српског усменог певања, од Лике, преко Славоније до Срема.

Ова књига је, заправо, темељна прерада дисертације, допуњена у међувремену, новопронађеним подацима. Појам крајине, или границе, изванредно је важан део српске историје. Њено вековно постојање као природне границе између Отоманског и Аустријског царства, и перманентне сеобе српског становништва из дубљих зона Балканског полуострва под турском влашћу на хришћанску територију под аустријском круном, условиле су специфично очувано усмено песничко наслеђе, често са древним и паганским слојевима који су се формирали у засебан и естетски релевантан усмени репертоар, мало или нимало заступљен у Вуковим збиркама.

Како кажете, реч је о територији која подједнако припада и српском и хрватском усменом корпусу. Колико се то одразило на само проучавање и рецепцију српске народне песме?

Већина мотива српског граничарског репертоара je преласком дела православног становништва у католичко постала и својина хрватског усменог корпуса, тако да ћете срести исте песме, тј. мотиве у обе националне књижевности. По мом мишљењу, сва усмена грађа забележена на штокавској ијекавици има недвосмислено српско усмено порекло. Но, док су Хрвати, обухватајући у свом националном програму као битан конститутивни елемент и народну књижевност, сву релевантну усмену грађу која се стекла кроз рукописне збирке у Матици хрватској (они нису имали Вука!), објавили у десет томова под називом „Хрватске народне пјесме (1898–1942)” пре пола века, исти посао српска наука са својим беспримерно богатим усменим наслеђем није остварила ни до данас.

Какав је, уопште, однос наших институција културе према националном усменом наслеђу?

Иако имамо бројне врсне истраживаче усмене књижевности, никада није заживео један посебан институт за проучавање корпуса српске усмене књижевности на свим просторима где су Срби живели, што у оквиру својих националних институција имају сви народи у окружењу. Таква идеја постојала је у легату при Универзитетској библиотеци где сам радила, али је и тамо пропала. Исцепкани смо, необједињени заједничким и стратешким пројектима, а време пролази. Питање рецепције усмене књижевности је већ сада проблематично захваљујући, пре свега, неaдекватном представљању овог врло значајног дела српске књижевности у школским програмима, који је прилично застарео, анахроно тумачен, држећи се само општепознатих примера из Вукових збирки, а не упуштајући се у иновативније презентовање усмених записа из других извора.

Који је то простор који Вук није обишао, па самим тим ни уврстио усмено наслеђе српског народа из тих крајева у своје збирке и због чега?

Конкретно, Вук није обишао, по мом мишљењу, језгро српског усменог певања, а то је динарски басен, са Босном и Херцеговином и Војном крајином, али није прошао ни бројним регионима Србије, пре свега Косова и Метохије, јужне и источне Србије, што је, срећом, покривено радом бројних прегалаца током 20. века, као што су нпр. Бован, Златковић... Пребогате рукописне збирке из истих крајева из 19. века чаме у Етнографској збирци Академије, чекајући своје истраживаче и објављивање.

Колико усмена традиција данас има удела у формирању актуелног културног модела? Колико је заступљена у делима савремених писаца?

Колико је усмена матрица усађена у наше колективно мишљење, са значајем далеко већим од књижевно-естетског, толико је виднија та несразмера у њеном вредновању у официјелном стварању културног модела савременог српског друштва. Но, без обзира на пад њеног општедруштвеног значаја, она ипак може новим генерацијама да се протумачи у модерном кључу. То је искуство мог рада са студентима, јер су у њеној стихованој форми и прозним микромоделима кондензована небројена и универзална искуства колектива и појединца, којa су вечито актуелна и дају одговоре на многа питања и савременог човека. Таквом читању народне поезије у модерном кључу, научили су нас у другој половини 20. века Миодраг Павловић и Васко Попа, својим антологијама, затим Владан Недић и Хатиџа Крњевић. Ту су и велики претходници који су се ослањали на матерњу мелодију, Момчило Настасијевић, Бранко Миљковић, пре свих. Свој дослух са њом нашла је и једна моћна линија савременог српског песништва, али и прозних писаца, који су укључили фолклорне мотиве и колективно-архетипско наслеђе у своје стваралаштво. И морам рећи да је то један непресушан извор за српску књижевност и језик, да је ослањање на усмену матрицу продуктивно, нешто аутентично и стварно наше. Верујем да ће, на срећу, тако бити и убудуће.

-----------------------------------------------------------

За Марамба Етнографска збирка – плагијат

Зашто до сада није проучена и озбиљно вреднована огромна рукописна грађа са овог подручја, која већ дуго постоји у архивима националних академија?

Споменула сам постојање Етнографске збирке при САНУ, која је била најзначајнији импулс за моје досадашње бављење народном књижевношћу. Вредно се радило до Првог светског рата, прилив рукописних збирки није јењавао ни између два светска рата, али се са штампањем релевантне грађе није отпочело. Након Другог светског рата, у промењеним друштвеним околностима, на несрећу, за њеног управника је дошао Војислав Јовановић Марамбо који је, будући да се специјалистички бавио темом мистификација и фалсификата у усменој књижевности, готово сву ту грађу прогласио за плагијате. Практично је, за више деценија, сасекао сваки озбиљнији рад на тој збирци. Тек однедавно постоји интерес да се Етнографска збирка САНУ пресними и обради у целини.