Моћ деснице

Најављен као „свесрпски сабор слободних људи”, митинг подршке Радовану Караџићу и протест против Бориса Тадића одржан у уторак био је практично први свесрпски сабор деснице. Или бар оних политичких снага које би по својим програмима, јавним наступима и деловању требало да буду на десници. Хашко питање окупило је на бини на Тргу Републике представнике Српске радикалне странке, Демократске странке Србије, Нове Србије. Испред бине, осим симпатизера ових странака, налазили су се представници већег броја десничарских невладиних организација и удружења и неформалних група, од „Образа” до навијачких група. Да би десна сцена била комплетна, недостајале су практично само две утицајније странке, Српски покрет обнове и Г 17 плус, који се, наизглед парадоксално, налазе у левичарској влади.

Осим што влада тек треба да се докаже као „социјално одговорна”, парадокса нема и стога што се подела странака не креће око питања социјалне једнакости или смањења економске неједнакости, а она су једна од оних по којима се странке традиционално деле на леве и десне. Оса поделе данас се креће око три за Србију и њену будућност суштинска и међусобно преплетена питања: Косова, под један, европских интеграција и Хага. И она су сводива на једно: Како бранити национални интерес? На једној страни су се нашле националне, патриотске, националистичке, екстремистичке странке, на другој су проевропске и реформске – већ зависно од тога о којој странци и организацији је реч и како их ко назива. Отуда десница на левици (СПО и Г 17 плус), а странка која наступа са бар неким левичарским обележјима на десници (СРС).

Колико је снажна десница? Појам деснице је деценијама у Србији и отуда није чудно што странке и удружења и данас избегавају да се на тај начин декларишу. Већина ће за себе рећи да припада политичком и идеолошком центру. Или ће рећи да се странка не налази на десници већ се позиционира „десно од центра”. У јавном говору социјалистичке Југославије, десница је реакционарна, конзервативна, назадна, издајничка, себична, ненародна. Осамдесетих година тим појмом крштени су сви они који су рушили „социјалистички самоуправни систем” и „братство и јединство наших народа и народности”, тј. они који су се залагали за вишестраначки систем и слободу мишљења. Деведесетих су десницу чиниле све оне странке и сви они појединци који нису били СПС или нису били у дослуху с њим, укључујући и данашњег партнера ове партије, Демократску странку. Од 2000. до данас под десницом махом се подразумевала екстремна десница и речник је почео да се мења у тренутку када је на неки начин морала да се подвуче разлика између, на пример, Националног строја и СРС-а.

Утицај десничарских невладиних организација и неформалних скупина је немогуће измерити, али је чињеница да њихов број из године у годину расте и поред инцидената и ексцеса у чијем средишту се налазе. Странке деснице, народњаци и радикали, на изборима од 2003. до овогодишњих освајале су између 1,3 и 1,8 милиона гласова. У сваком случају, може се закључити да десница заузима немали јавни простор.

Кад је реч о одбрани националних интереса, стиче се утисак да страначки организован део деснице за сада нема јасне одговоре на питања која се постављају, нити снаге да потражи нова решења. Парадигма за конфузију је лидер НС Велимир Илић. По хапшењу Караџића, Илић је безмало истовремено констатовао корист коју ће Србија имати због тога и осудио хапшење. На митингу је рекао да је дошао да жигоше издајнике (оне који су ухапсили Караџића), док је неколико дана касније, у интервјуу „Куриру”, изјавио да би претходна влада, влада Војислава Коштунице, једнако као и новоизабрана изручила Караџића, али би то учинила „достојанствено”.

Десница је одбрану националних интереса засновала на отпору захтевима међународне заједнице у границама за које је сматрала да су разумне. Да би отпор међународној заједници био функционалан, народњацима и радикалима је био потребан национални консензус и то онакав какав су за десет година створили косовски Албанци борећи се за независност покрајине. Тог консензуса, једноставно, није било. И то је вероватно већи ударац за десницу од чињенице да су заузели опозициона места у парламенту.