Стихови и шофери

Возио сам се у првој недељи маја два пута релацијом између Београда и Травника, најпре од Београда до Травника, а затим од Травника до Београда. Рута је била иста ауто-путем што је некад носио име „Братство и јединство” до Славонског Шамца, преко Саве од Босанског Шамца, долином реке Босне, крај Добоја, Маглаја, Жепча до Лашванске долине и Травника. У оптималним условима, тај пут траје пет сати. Дуг је око три стотине и четрдесет километара, са врло јасним „маркером” половине пута. Она се налази на реци Сави, на граници између Хрватске и Босне и Херцеговине, односно између Славонског Шамца и Шамца на босанској страни: сто седамдесет километара до тамо, сто седамдесет километара од тамо.

Путујући за Травник, првог мајског дана, учинило ми се најпре да је Босна много живописнија од Србије и Хрватске. Добро и Срем и Славонија су равни, али равна је и Босанска Посавина, па сам опет на том кратком потезу између Шамца и Модриче од једва двадесетак километара видео више памтљивих призора него током претходних стотину и седамдесет. Видео сам, рецимо, како су непогрешиво процветали сви јорговани. Па сам се сетио стиха из песме „Капетан Леши” из истоименог филма, кад Ненад Јовановић каже: „Дошао је месец мај, процветао јоргован”. Заиста, довољно је да песма „буде тачна по свему и прецизна у изразу” па да буде лепа. С радија стиже вест да је умро Ивица Осим. Делимично можда и због те вести, присетио сам се старе песме заборављеног песника Миодрага Жалице, кратке песме под насловом „Шоферово прољеће”, која овако иде: „Као топовска канонада пред Севастопољем/ Одједном и изненада/ Овог јутра/ Процвали су сви јорговани/ Мала моја/ Исплати се живјети.” Гледам кроз прозор кола и мислим: Каква песма! Чак је и први стих савршено актуелан, само ако канонаду пред Севастопољем заменимо канонадом пред Мариупољем.

Поезија је чудо, размишљам, док се сећам Миодрага Жалице и Ивице Осима, двојице Босанаца и Југословена неког другог времена, кад је сваки од та два дела једног идентитета био неодвојив од оног другог. И мислим како је добро ухваћен тај изненадни „антрополошки оптимизам” који нам сваке године донесе пролеће, макар и сасвим краткотрајно, то кад лирски субјект каже да се исплати живети. Све ми се то врти по глави док посавску равницу почињу мењати најпре брежуљци, а затим и права брда и планине. Тако замишљеном, време ми брзо пролази. Стигавши у Травник тек схватам да је други део пута, километражом једнак првом, али без иједне границе те такође без иједне наплате цестарине, трајао више од педесет посто дуже него први део пута, упркос силним станкама на наплатним рампама и граничним прелазима. Од Београда до Шамца – мало краће од два сата, од Шамца до Травника – мало дуже од три сата. И да, то је тачно мера развоја инфраструктуре: број километара ауто-пута у држави. У „Травничкој хроници” чије је време радње пре две стотине и кусур година, Дефосе говори о Босни као „најбеспутнијој” земљи у Европи. Ако данас пут значи ауто-пут, та је дијагноза и данас валидна.

Занемаримо ли ауто-путеве изграђене за време СФРЈ, до пре десет-петнаест година Босна је имала више километара ауто-пута него Србија. Онда се, међутим, ствар драстично променила. Последњих година у том смислу Србија уопште не спада у исту категорију за поређење са Босном и Херцеговином. Србију је данас много упутније поредити са Хрватском. Отуд и онај пројекат ауто-пута који би требало да повеже Београд и Сарајево, а иза којег финансијски и логистички стоји Република Турска, много боље стоји кад је реч о деловима који пролазе кроз Србију наспрам оних који пролазе кроз Босну и Херцеговину.

Враћајући се у Београд, босанска деоница пута ми се необично отегла. Пролећни пејзажи и даље су били лепи, али лепота коју нотираш једино зато јер не можеш да возиш брже од педесетак километара на сат није нешто чему се апсолутно дивиш. Након што се пређе мост преко Саве, преосталих стотину и седамдесет километара с лакоћом прелазиш за мање од два сата. Кад нешто иде лепо и безбрижно, чак и они који не воле књижевност и уметност кажу да то иде „као песма”. А као у песми, ауто-пут сече земљу као река. Како време иде, ауто-пут се све више утапа у крајолик.

Писац и новинар