Скандинавски бег од неутралности

„Могу да разумем да је нека земља неутрална, али је важно на чијој је страни неутрална”, изјава је која се приписује Винстону Черчилу.

После деценија неутралности, Финска, а вероватно и Шведска, на путу су да, у једном од најдраматичнијих геополитичких заокрета, одустану од традиционалне политике нордијског мира и да најавом уласка у НАТО исцртају нове контуре европске безбедности.

Очекивано напуштање неутралности, која се заснивала на уверењу да се мир боље чува без отвореног сврставања, директна је последица страха од преливања украјинског рата. Прошле године истраживања су показивала да тек 26 одсто Финаца жели у НАТО. Тај проценат је сада скочио на 68. Слично је и у Шведској, где је већина грађана „за” – што пре руске инвазије никада није био случај.

„Русија није сусед каквог смо замишљали”, изјавила је финска премијерка Сана Марин, па је готово сигурно да ће њена земља затражити чланство. Коначна одлука биће донета данас. Прво се очекује да своју сагласност да председник Саули Нинисто, а потом следи одлука парламента, који неће гласати, већ ће шефови страначких група саопштити ставове својих партија.

Финска је 1939–1940. била мета Стаљиновог режима кад је напао Совјетски Савез, а после његовог распада отворено се придружила Западу, иако је, као и Шведска, сачувала политику војне неутралности. Ова земља дели 1.300 километара границе с Русијом, а други највећи руски град, Санкт Петербург, само је 170 километара далеко од те границе. Москва полуострво Кола сматра стратешким бастионом своје националне безбедности и ту је команда руске Северне флоте.

Шеф финске дипломатије Пека Хависто изразио је раније наду да ће сличну одлуку у исто време донети и Шведска. Две земље су чланице Европске уније и већ имају снажно партнерство с НАТО-ом, учествују у заједничким вежбама, чак и у стратешком и оперативном планирању.

„Постоје гласови за и против чланства у НАТО-у, као што постоје и за и против кад је реч о другим безбедносним изборима”, изјавила је шведска премијерка Магдалена Андерсон позивајући на убрзање парламентарне дебате о могуће најзначајнијем безбедносном заокрету земље у последња два века.

Резултат би требало да буде саопштен сутра, али иако је Шведска нешто опрезнија, већ постоји већина која подржава чланство у НАТО-у како земља не би остала једина у Скандинавији ван структура западне војне алијансе.

Очекује се да владајуће Социјалдемократе, највећа партија на свим изборима у последњем веку, после унутарстраначке расправе одустану од дугогодишњег противљења уласку у НАТО. Коначна одлука требало би да буде позната до 24. маја, како би захтев за пријем могао да буде поднет већ на јунском самиту НАТО-а у Мадриду.

Ратификација споразума може да потраје годину дана, али и Финска и Шведска, пошто очекују растући притисак Русије, волеле би да добију неке врсте гаранција да ће их НАТО бранити и у периоду транзиције, пошто захтев за чланство не значи и аутоматско активирања члана 5 Повеље НАТО-а о колективној безбедности, који каже да је напад на једну чланицу напад на све.

„Не постоји пут назад у прошлост илузионистичке неутралности”, поручио је бивши шведски премијер Карл Билт.

НАТО је званично дискретан и понавља да алијанса води политику отворених врата, а генерални секретар Јенс Столтенберг констатује: „Не постоје друге земље које су ближе НАТО-у” и обећава „брз” поступак пријема, уз поруку да је сигуран да ће бити пронађени аранжмани за прелазни период.

САД су јавно подржале идеју чланства које би ојачало безбедност северне Европе и Американцима омогућило да се више фокусирају на Кину и регион Индопацифика.

Помало парадоксално, готово проруски, једина претња нордијском путу ка НАТО-у могао би да буде председник Хрватске Зоран Милановић, који одлуку сматра „опасним шарлатанством” и најављује да ће ставити вето уколико се пре тога не донесе нови изборни закон – у Босни и Херцеговини.

„Што се мене тиче, нек уђу у НАТО, нек боцкају бесног медведа пенкалом у око. Али док се не реши питање изборног закона, док Бакир Изетбеговић не буде натеран да промени изборни закон, Сабор не сме ратификовати ничији приступ у НАТО”, каже шеф хрватске државе.

Москва је од првог помињања захтева за чланство упозоравала Финску и Шведску на „озбиљне политичке и војне последице” прецизирајући да ће ојачати своје копнене, поморске и ваздухопловна снаге на Балтику и оставила отворену могућност распоређивања нуклеарног оружја и хиперсоничних ракета у енклави Калињинград.

У Стокхолму и Хелсинкију свакако су свесни чињенице да је жеља Украјине да уђе у НАТО била један од повода Путиновог рата. Кад је објавио почетак „специјалне војне операције” у Украјини, Путин је чак 40 пута поменуо НАТО, најчешће у контексту оптужби ширења на исток и намере Запада да „уништи” Русију и дестабилизује Европу.

Ако је у нечему Путинова инвазија успела, то је да две војно неутралне земље због растуће опасности по сопствену безбедност крену ка НАТО-у. Очекивано проширење западне војне алијансе са 30 земаља на 32 члана био би озбиљан геостратешки ударац Владимиру Путину, који је својевремено говорио да је НАТО реликт прошлости и да треба да оде у историју.

Ако се надао да ће инвазија Украјине унети раздор међу савезнике из НАТО-а и Европске уније, његова агресија остварила је резултат дијаметрално супротан његовим амбицијама: Москва не само да је суочена с јединством атлантских савезника какво се не памти од времена Другог светског рата, већ би уласком Финске њена граница са НАТО-ом била удвостручена.