Да ли рокенрол губи дах

„Рокенрол је мртав”, тврди Џин Симонс, басиста чувене групе „Кис” и један од упечатљивијих учесника глобалног рок циркуса. „Убили су га – обожаваоци. Они који до изнемоглости, и бесплатно, скидају музику са интернета и прослеђују је даље једни другима. Како у таквим околностима очекивати од некога ко воли гитару да постане музичар и окрене се истинској креацији? За то је потребна унутрашња снага, а она се улудо троши на пуко преслушавање и олако размењивање туђих емоција.”

Ипак, тврдити да је рокенрол ствар прошлости, у много чему је преурањено. Довољно је посматрати децу предшколског узраста како се кревеље и увијају испред телевизора на којем се у том тренутку приказује снимак неког рок концерта. Како покушавају да имитирају гитаристу, певача, бубњара... И све то до онога тренутка када родитељ схвати да је дошло време да му купи прву пластичну кинеску гитару-играчку.

Две године под короном и свеопштим забранама свакако су драматично утицале на музичку сцену. Угушиле су оно што је суштина рокенрола а то су – концерти. Посебно они велики на којима је на једном месту умело да се окупи и по милион-два обожавалаца. Догађаји који су улазили у историју, постајали би тема за филмове, романе, остајали вечита прича, она која се преноси сопственој деци, па и унуцима.

„Ко су данас нови Битлси”, ламентира Симонс. „’БТС’ (’Бангтан бојс’, популарна јужнокорејска група), стекли су светску славу, али да ли би мени икада пало на памет да оформим бенд како бих изводио њихове песме? Не! ’Бојсбенд’ групе не мењају свет, они чине тек да на тренутак затрепере срца девојчица и потом – нестану. Нико се због њих неће ухватити за гитару, покушати да научи да свира, или буде члан бенда који фактички и не постоји, пошто музиком, једноставно, не може да се прехрани.”

Оно што је непорециво јесте да је основна карактеристика рокенрола – искреност. А она је произлазила не само из жеље да се забави, музички докаже, упути порука, постане популаран већ и услед чињенице да је у све било неопходно уложити себе комплетног. Куповина инструмената изискивала је одређене жртве, пре свега финансијске, приклањање неким правилима која младост често више воли да заобилази, или их минимализује... И све зарад тога да би се појединац или група доказали пред собом, својим вршњацима, па и оним старијима који су били вољни да истрпе све те „младалачке лудости”.

Постићи такву искреност у данашњим условима није ни мало лако. Многи на то чак и не обраћају пажњу. Довољно је једно појављивање на некој од безбројних телевизија, и све оно што је некада било потребно да би се бенд доказао у клубовима попут ливерпулског „Каверна” или лондонског „Маркија”, бива заборављено и препуштено порталима у потрази за историјским ексклузивама.

О томе како на дневној бази функционише један рокенрол бенд мало је речи. Као и о томе како обезбедити превоз људи и инструмената до места за свирку и назад, исплатити менаџера, опрему за снимање, обновити гардеробу... Колико је искрености у томе када се у једну овакву авантуру крене одавно отписаним комбијем, стиснут између одраних звучних кутија и кофера за бубањ, или онога што се данас дешава уз богату сценску видео-позадину, унапред снимљену звучну подлогу, увежбане покрете, увелико вођен саветима стручњака за визуелну презентацију...? „Битлси”, „Ролингстонси”, „Кинкс”, „Холис” и остали бендови из педесетих или шездесетих морали су буквално ноктима да гребу прашину са бине не би ли показали да знају зашто су ту, шта имају да кажу и да то право сматрају неотуђивим.

Наравно, све поменуто не умањује вредности данашњих бендова и њихове музике, али заиста се поставља питање: шта је у свему искрена жеља да се крене рокенрол путем, да се руше табуи, а шта жеља да се постане популаран, издвоји се из гомиле па, на крају крајева, и заради нека пара. Не обавезно она велика која се троши на скупа кола и шампањац него она са којом се обезбеђује пристојна свакодневица. За себе и околину.

Управо то је дилема поменутог Џина Симонса. Јер рокенрол је превасходно начин живота, облик комуницирања са окружењем, а музика је само један од елемената који то омогућују. Данашњи бендови, посебно они створени зарад допадања широком аудиторијуму и вођени вештом руком менаџера и продуцента, делају другачије. Наравно у околностима у којима постоје и које су им омогућиле да искажу сопствене музичке мисли и афинитете.

Са друге стране, постоје и озбиљне анализе које додатно указују на сумрак рокенрола. По схватању аутора Дена Озија, прва међу елементима овог сумрака свакако је чињеница да су данашње листе најслушанијих преплављене лакшим облицима попут попа, хип-хопа или тзв. електронског денса. Таква музика као да се слуша „овлаш”, без потребе да се уђе у оно што аутор у ствари покушава да поручи, да се проникне у то коме се обраћа...

Према речима Дена Флиткрофта из издавачке куће „Пејл визард рекордс”, довољан је летимичан поглед на листу учесника великих музичких фестивала. Углавном се помињу имена група које су на сцени већ деценијама. Потпуно друга слика је када се гледа на то која се музика дистрибуира путем друштвених мрежа и која се слуша „у покрету и као одбрана од свакодневне уличне буке”.

Са друге стране, велико је питање и шта данашњи рок бендови могу ново да понуде. Не услед недостатка креативности већ услед просте чињенице да данас не постоји довољно плодно тло на које би пала њихова музика. Много простора је у том смислу већ заузето, а заузели су га, пре свега, бендови који су стварали у другој половини прошлог века и који су, на неки начин и створили слику о томе шта је рокенрол и какав би требало да буде.

Расправа о томе која је музика „права”, које је време било најпогодније за њен развој, одакле потичу најбољи бендови, најбоље композиције... биће док има и публике. Различити услови у којима битишемо, не само технолошки већ и духовно одређени, стављају нас у ситуацију да се несвесно прилагођавамо. Ипак, ваља поштовати већ и саму чињеницу да оних 12 тактова класичног рокенрола, поновљених у низу четири,пет пута, опстају већ пуних седам деценија.