Сан о повратку у стари дом

Од нашег специјалног извештача

Варшава – Четрдесетседмогодишња Украјинка Светлана Шелехањ била је сигурна да никада неће отићи из родне Бараклије, града смештеног у срцу Харковске области, али живот је, нажалост, имао другачије планове за њу. Након што су на њен град почеле да падају бомбе, Светлана је 27. априла успела да у ранац стави само лична документа и са сестром се придружи колони људи који су хрлили пут Пољске. У овим тренуцима она се налази пред нерешивом дилемом – ако остане у Пољској, ризикује да у Бараклији изгуби посао, који је њен једини извор средстава за живот. Ако се врати, ризикује да изгуби живот.

Ана Кањенска (38) из Кијева, која је с мајком, сестром и њеном децом побегла из ратног пакла Украјине и сада живи у згради бившег варшавског сајма „Птак Експо”, има само једну жељу – да се што пре врати у родни град и свом старом животу. Она се труди да сваки слободан тренутак проводи у игри са сестрићима, који се са осталом децом друже у импровизованој играоници, смештеној у простору некадашњег сајамског ресторана.

Андреја Троњикова, који је везан за инвалидска колица, сваке ноћи буди застрашујући сан – да је његов родни Харков сравњен са земљом и да су у рушевинама нестали сви које је волео. Његова животна сапутница Надежда Голоњенски труди се да га утеши, док слуша застрашујуће вести из родне земље, коју су морали да напусте. Немају никакве планове за будућност, о њиховим животима одлуку су већ донели други људи.

Они су само неки од 5.000 избеглица које се тренутно налазе у прихватном центру Надаржен у предграђу Варшаве и кроз који је од почетка рата прошло око 75.000 људи. У оквиру овог центра избеглице добијају смештај, храну, а како наводи представница здравствене службе Дражина Садловска, досад је око 900 људи добило различите врсте медицинске помоћи. Из овог центра избеглице даље одлазе ка земљама Европске уније, а они који желе да остану у Пољској добијају социјалну помоћ у износу од око 500 злота, односно сто евра месечно.

Наталија Хипска (47) у свом пређашњем животу била је васпитачица у месту које се налази у близини Харкова, пратила сина тинејџера на тренинге фудбала и потајно се надала да ће брзо доћи дан када ће јој двадесетпетогодишња кћерка, која се недавно удала, саопштити да ускоро постаје бака. Њен живот је у тренутку срушен 24. фебруара, када је почео напад, а њено родно место седам пута бомбардовано до 2. марта, када се Наталија са сином укрцала у аутобус за евакуацију и након пет дана путовања коначно стигла у Пољску. По доласку у Варшаву ставила је оглас на „Фејсбук” да тражи смештај и, стицајем срећних околности, видела да новоосновани ресторан „Гармаж од Украјинек” нуди посао избеглицама из Украјине. Одлучила је да становницима Варшаве понуди јела која су била саставни део њене породичне трпезе и задовољна је што у ресторан свакодневно долази све већи број гостију.

Она је једна од пет избеглица из Украјине које раде у овом ресторану, чија координаторка Дорота Верешчињска каже да је ресторан отворен са идејом да највећи број избеглица чине управо жене које у новонасталим животним околностима морају да издржавају себе и децу. Услов за рад у ресторану није претходно искуство на сличним пословима, а једини услов који куварице морају да имају јесте да прођу санитарни преглед.

Петнаестогодишња тинејџерка из Украјине Еугенија Хорна, која је из Дњипра с мајком и два брата дошла у пољски град Лублин 15. марта, нада се да је рат неће омести у њеној највећој животној жељи – да са успехом заврши средњу школу и упише студије психологије. Она је једна од 200.000 младих школског узраста који су прекинули школовање у Украјини и наставили га у Пољској, а да би успела да прими толики број деце, ова земља је морала да суспендује закон по коме је број малишана у одељењу или у вртићу ограничен на 25. С обзиром на то да деца из Украјине долазе с неуједначеним знањем пољског језика, просветни систем Пољске налази се пред додатним изазовом – како брзо превести школске уџбенике на украјински језик и наћи довољан број наставника који би могли да изводе наставу. Еугенији не представља проблем учење пољског језика, ни налажење нових пријатељица у Лублину, а средњу економску школу похађа с доста тинејџера из Кијева, Харкова, Херсона и Пловне. Једино о чему брине јесу њен отац и њен очух, који су остали у Украјини јер закон ове земље мушкарцима забрањује излазак из земље у ратом стању.