San o povratku u stari dom

Od našeg specijalnog izveštača

Varšava – Četrdesetsedmogodišnja Ukrajinka Svetlana Šelehanj bila je sigurna da nikada neće otići iz rodne Baraklije, grada smeštenog u srcu Harkovske oblasti, ali život je, nažalost, imao drugačije planove za nju. Nakon što su na njen grad počele da padaju bombe, Svetlana je 27. aprila uspela da u ranac stavi samo lična dokumenta i sa sestrom se pridruži koloni ljudi koji su hrlili put Poljske. U ovim trenucima ona se nalazi pred nerešivom dilemom – ako ostane u Poljskoj, rizikuje da u Barakliji izgubi posao, koji je njen jedini izvor sredstava za život. Ako se vrati, rizikuje da izgubi život.

Ana Kanjenska (38) iz Kijeva, koja je s majkom, sestrom i njenom decom pobegla iz ratnog pakla Ukrajine i sada živi u zgradi bivšeg varšavskog sajma „Ptak Ekspo”, ima samo jednu želju – da se što pre vrati u rodni grad i svom starom životu. Ona se trudi da svaki slobodan trenutak provodi u igri sa sestrićima, koji se sa ostalom decom druže u improvizovanoj igraonici, smeštenoj u prostoru nekadašnjeg sajamskog restorana.

Andreja Tronjikova, koji je vezan za invalidska kolica, svake noći budi zastrašujući san – da je njegov rodni Harkov sravnjen sa zemljom i da su u ruševinama nestali svi koje je voleo. Njegova životna saputnica Nadežda Golonjenski trudi se da ga uteši, dok sluša zastrašujuće vesti iz rodne zemlje, koju su morali da napuste. Nemaju nikakve planove za budućnost, o njihovim životima odluku su već doneli drugi ljudi.

Oni su samo neki od 5.000 izbeglica koje se trenutno nalaze u prihvatnom centru Nadaržen u predgrađu Varšave i kroz koji je od početka rata prošlo oko 75.000 ljudi. U okviru ovog centra izbeglice dobijaju smeštaj, hranu, a kako navodi predstavnica zdravstvene službe Dražina Sadlovska, dosad je oko 900 ljudi dobilo različite vrste medicinske pomoći. Iz ovog centra izbeglice dalje odlaze ka zemljama Evropske unije, a oni koji žele da ostanu u Poljskoj dobijaju socijalnu pomoć u iznosu od oko 500 zlota, odnosno sto evra mesečno.

Natalija Hipska (47) u svom pređašnjem životu bila je vaspitačica u mestu koje se nalazi u blizini Harkova, pratila sina tinejdžera na treninge fudbala i potajno se nadala da će brzo doći dan kada će joj dvadesetpetogodišnja kćerka, koja se nedavno udala, saopštiti da uskoro postaje baka. Njen život je u trenutku srušen 24. februara, kada je počeo napad, a njeno rodno mesto sedam puta bombardovano do 2. marta, kada se Natalija sa sinom ukrcala u autobus za evakuaciju i nakon pet dana putovanja konačno stigla u Poljsku. Po dolasku u Varšavu stavila je oglas na „Fejsbuk” da traži smeštaj i, sticajem srećnih okolnosti, videla da novoosnovani restoran „Garmaž od Ukrajinek” nudi posao izbeglicama iz Ukrajine. Odlučila je da stanovnicima Varšave ponudi jela koja su bila sastavni deo njene porodične trpeze i zadovoljna je što u restoran svakodnevno dolazi sve veći broj gostiju.

Ona je jedna od pet izbeglica iz Ukrajine koje rade u ovom restoranu, čija koordinatorka Dorota Vereščinjska kaže da je restoran otvoren sa idejom da najveći broj izbeglica čine upravo žene koje u novonastalim životnim okolnostima moraju da izdržavaju sebe i decu. Uslov za rad u restoranu nije prethodno iskustvo na sličnim poslovima, a jedini uslov koji kuvarice moraju da imaju jeste da prođu sanitarni pregled.

Petnaestogodišnja tinejdžerka iz Ukrajine Eugenija Horna, koja je iz Dnjipra s majkom i dva brata došla u poljski grad Lublin 15. marta, nada se da je rat neće omesti u njenoj najvećoj životnoj želji – da sa uspehom završi srednju školu i upiše studije psihologije. Ona je jedna od 200.000 mladih školskog uzrasta koji su prekinuli školovanje u Ukrajini i nastavili ga u Poljskoj, a da bi uspela da primi toliki broj dece, ova zemlja je morala da suspenduje zakon po kome je broj mališana u odeljenju ili u vrtiću ograničen na 25. S obzirom na to da deca iz Ukrajine dolaze s neujednačenim znanjem poljskog jezika, prosvetni sistem Poljske nalazi se pred dodatnim izazovom – kako brzo prevesti školske udžbenike na ukrajinski jezik i naći dovoljan broj nastavnika koji bi mogli da izvode nastavu. Eugeniji ne predstavlja problem učenje poljskog jezika, ni nalaženje novih prijateljica u Lublinu, a srednju ekonomsku školu pohađa s dosta tinejdžera iz Kijeva, Harkova, Hersona i Plovne. Jedino o čemu brine jesu njen otac i njen očuh, koji su ostali u Ukrajini jer zakon ove zemlje muškarcima zabranjuje izlazak iz zemlje u ratom stanju.