Њујоршка соба

Ово није прича о соби у Њујорку, већ прича о Њујорку у соби. Јесте ли икада, без обзира да ли сте у Њујорку били или не, размишљали о заласку сунца у овом граду? Молим? Не. Можда и постоји, али само у машти уметника. Сунце у Њујорку не залази из једноставног разлога што у њему и не излази. Мислим – не рађа се. Понекад, само као лопта одскочи, да се граду са висине насмеје и – нестане.

Пошто уметници боље виде оно чега нема, они за таквим, непостојећим призорима своје маште трагају, па спајају, на пример природну појаву као што је сунце, са неприродном појавом као што је Њујорк. И добију, ни мање ни више него – намештај у овом случају фотељу – тросед. Врло романтичан повод за једну тако неромантичну и прагматичну ствар као што је фотеља.

Италијански архитекта и дизајнер Гаетано Пеше, у свом стваралачком опусу дугом више од 40 година, опробао се у архитектури, ентеријеру, примењеним уметностима и дизајну, онако како доликује трагачу и љубитељу експеримента, и то не само на обликовном него и на плану материјала, технологије, теорије и праксе, филозофије, социологије, психологије, боди- арта...

Припада оним уметницима који инспирацију налазе увек и на сваком месту. И тренутно реагују. За разлику од највећег броја својих пројеката и реализованих дела који теже да шокирају, јер су у основи примењене форме делова људског тела (лице, шаке, стопала, нос, усне), а у основи тонске шеме боје крви, фотеља са именом „Залазак сунца у Њујорку” делује врло питомо, допадљиво, пријатно, удобно, привлачно, складно, уравнотежено... Добро избалансирана композиција састављена је од правилних геометријских облика: седам паралелопипеда и једног полукруга.

Ево детаљног описа фотеље инспирисане облакодерима огромног града који, пркосећи сунцу у ствари вапи за њим, нудећи му своје наручје. Три седишта, два руконаслона и два леђна наслона направљени су од добро димензионираних полиуретанских блокова, одговарајуће специфичне тежине, погодне за седење и ослањање. Ови блокови пресвучени су текстилом светле боје у дезену који подсећа на растер бескрајних низова прозорских от- вора облакодерских зграда велеграда.

Композиција поседује фантастичан ритам, без којег би нагласак на град Њујорк у имену био промашен. Као круна на ову, сјајно избалансирану, ритмички уједначену сиво-белу композицију, спушта се импозантан полукруг „залазећег сунца” блиставо црвене боје, у улози централног леђног наслона, са зракасто обрађеном ивицом на коју, онај ко седи заваљен, може да спусти уморну главу. Топлина којом зрачи ово „сунце”, а која до нас стиже посредством визуелног ефекта црвене боје и кружне линије, заиста је неодољива. Топло, сјајно сунце и хладни, сиви град, пали су једно другом у загрљај!

Овакву фотељу није тешко направити. У ствари, лако је може направити свако ко је иоле вешт у изради „меког намештаја”. Свако, значи може имати Њујорк у својој соби, на њега се бацити и савладати га. Или у њега утонути и потонути. Па, изаберите.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs