Др Караџић и мистер Дабић у Хагу

Шта се може очекивати на суђењу др Радовану Караџићу и каква би одбрана била најприкладнија ? Караџић инсистира да се сам брани, а Хашко тужилаштво већ најављује да ће захтевати да он има браниоца. Тужилаштво сматра да сложеност предмета налаже професионалну одбрану. Да ли је баш тако? Статут трибунала гарантује право избора оптуженом, који слободно оптира да ли ће се лично бранити или ће узети браниоца. Трибунал је покушао да креативније тумачи ово правило, али то није коректна интерпретација. Аргумент да већина кривичних поступака (као што је то случај широм Европе) предвиђа обавезног браниоца у неким случајевима, овде нема значаја, јер сам статут не садржи такво правило. Радован Караџић није правник, што може бити додатни аргумент захтеватужилаштва. То није довољно јак разлог јер, с једне стране, обавезна стручна одбрана није прописана статутом, док, с друге стране, Радовану Караџићу и онда када се брани сам може помагати тим експерата, а он као неспорно интелигентан и елоквентан човек без већих проблема може савладати технику унакрсног испитивања сведока, те научити неопходна процесна правила, која су уосталом и за већину европских адвоката својеврсношпанско село, јер се ради о типу поступка који није типичан за континенталну Европу.

Иако се Караџић терети за тешкезлочине, одбрана може прилично загорчати живот тужилаштву. Када је реч о геноциду као најтежој тачки оптужнице, тежиште је на случају Сребреница. Мада врло озбиљни стручни аргументи говоре у прилог томе да, иако су у Сребреници учињени тешки злочини, то ипак није геноцид, сигурно је да се трибунал неће много бавити овом правном квалификацијом, те ће се ослонити на већ пресуђен предмет генерала Крстића, те овај случај рутинскитретирати као неспоран геноцид. Одбрана ово ипак може доводити у питање, те посебно инсистирати на доказивању одговорности УН и холандског батаљона, јер је Сребреница била заштићена зона, а никада није демилитаризована. Ко је уосталом убио неколико хиљада Срба у Братунцу и околини ?Може се довести у питање и број погинулиху Сребреници. Озбиљни докази изазивају сумњу у официјелних „преко осам хиљада”, с обзиром на то да није пронађено ни приближно толико лешева, а има индиција да су том броју додавани и погинули из претходних ратних година. Караџић се може бранити и тиме да он лично није повезан са тим случајем, те да се ту радило о „ексцесу” војних структура, али такав правац одбране није оптималан, јер сама висока државна функција њега „командно оптерећује”.

Oдбрана би требало да објасни механизамнастанка ратног пожара у БиХ. Почеткомсецесије у СФРЈ сваком разумном било је јасно даБиХ не може опстати као независна држава ако на то не пристају сви њени конститутивни народи, а Срби су се томе противили. БиХ се ипакпротивуставно отцепљује, а водећи светски чиниоци то одмах признају. Одбрана мора објаснити да су та признања деловала као варница у бурету барута. Каквусу улогу имали неки „миротворци”, попут оних који су убедили Изетбеговића да повуче свој потпис са Кутиљеровог плана. Потребно је објаснити и да је СДС, као водећа национална странка Срба у БиХ, настала последња, онда када су већ увелико формиране СДА и ХДЗ.

Треба изнети доказе о формирању тзв. Патриотске лиге, „зелених беретки” и других паравојних формација, те о припремљеним плановима за „ноћ дугих ножева” и „решење српског питања” у БиХ. Окидач за прве оружане сукобе било је убиство старогсвата на Башчаршији, које је извршио један ноторни криминалац и каснији „ратни херој”. Неки у БиХ не могу Србима да опросте што су овог пута, а након доживљеног погрома у Другом светском рату, били много опрезнији, јединственији и знатно бржи.

Одбрана има прилику и да изнесе официјелно утврђен број погинулих у грађанском рату у БиХ, јер се још увек спомињу фантомске бројке. Мора се објаснити да муслимани нису једине, нити ексклузивне жртве. То што су они највише страдали, последица је и њиховог ратовања на више фронтова, како са Србима, тако у једном периоду и са Хрватима, па чак и међусобно у Цазинској крајини.

Иако се Караџић оптужује као појединац, његова историјска улога током грађанског рата у БиХ и председничка позиција коју је имао, неспорно ће деловати да многи тај процес доживе и као својеврсно суђење Републици Српској. То се не сме дозволити. Одбрана мора инсистирати на разбијању неких већ створених предубеђења о „српској колективној кривици”, те посебно мора пажљиво и упорно објашњавати историјски контекст грађанског рата у БиХ.

Важно је објаснити и случај блокаде Сарајева, током које је неспорно дошло до великих патњи цивила, али до које је дошло, како се процењује, из чисто војничког резона, у циљу спречавања да се велике муслиманске оружане групације повежу и делују офанзивно. Мора се објаснити да је блокирано Сарајево било и својеврсни логор за српске цивиле. Неколико хиљада њих је ликвидирано, а многима се ни гроб не зна. У граду су харале паравојне формације и организоване криминалне банде. Постојали су бројни приватни затвори и јавне куће у којима су Српкиње насилно држане. Наравно, одбрана сене може заснивати само на тврдњи да су „и други чинили злочине”, јер то није оправдање, али та чињеница ипак није без значаја. Иако је кривица у кривичном праву индивидуална, одређене моралне и друге реперкусије осуде некадашњих високих државних функционера неминовно погађају и читав народ.

професор Правног факултета у Београду