Најава новог Великог рата
У САД су изгледа дефинитивно решили да се умешају у руско-украјински сукоб. Потврда за то стигла је прошле недеље најавама из Вашингтона о спремности да се Кијеву испоруче наоружање и друге врсте војне помоћи вредни чак 40 милијарди долара. Одговарајућим указом председника Џозефа Бајдена потписаним 9. маја, фактички је означена спремност западне силе да покрене нови Велики рат, сличан онима које је човечанство искусило током 20. века.
Разлика између прошловековних војних огледања и овог актуелног лежи пре свега у чињеници да се, барем засад, борбе одвијају на територији само једне државе. Да ли ће тако и остати, показаће наредне недеље и месеци. Објективно гледано, све преко тога претило би да комплетну савремену цивилизацију одведе директно у суноврат.
Оно, међутим, што је слично с претходним ратовима је чињеница да је и у овај садашњи Русија ушла неадекватно припремљена. Ово се, наравно, не односи на квалитет наоружања или вољу момака у униформама да обаве задати им посао, већ на недопустиву лежерност, рекло би се – инат с којим се у све кренуло. Наиме, већ неколико дана по почетку офанзиве на Украјину постало јасно да се ствари не одвијају према замисли Кремља. Ово је неке од генерала на терену коштало „ласкавих” титула, па и још понечег.
Вратимо се суштини. У корену украјинске саге несумњиво је оштро сучељавање два примарна тумачења предстојећих промена на глобалном нивоу – руског, као стране која је из свих досадашњих великих ратова излазила као победница, и америчког, као државе која се строго држала принципа да борбе не води на сопственој територији и која је, захваљујући томе, из свих сукоба извлачила највећу корист.
За разлику од поменутих, Европљани који су невољно уплетени у украјинска збивања никако не успевају да дефинишу сопствену позицију. Збуњеност потпиривана притисцима с друге стране Атлантика, сећање на сукобе из прошлих векова, одсуство истинских лидера, застарела политичка схватања, самозадовољство проистекло из високог стандарда живота... претварају житеље Старог континента у неме посматраче трагедије која се збива у њиховом непосредном комшилуку, а која погађа и њих. Удаљени глас Вашингтона чује се много јасније од гласова Париза, Берлина, Рима, Мадрида...
Европљане не покрећу ни претње предстојећом хладном зимом, несташицом хране, енергената... Иако су медији преплављени апокалиптичним предвиђањима илустрованим фотографијама разрушених украјинских градова, призорима тела изгинулих цивила расутих по тамошњим друмовима, апелима унесрећених...
Ућутали су се и увек будни антиратни активисти. Као да сви чекају неки магичан тренутак после којег ће живот бити враћен у некадашњу колотечину. И што је далеко опасније, стиче се утисак да је Запад спреман да зарад сопствене сигурности жртвује целокупан остатак човечанства.
Увереност Москве у брзу победу до сада је сасвим распршена. Као што је распршено и уверење Вашингтона да својим активним деловањем може ствари на бојишту да уведе у, за њега, прихватљиве токове. Најсавременије наоружање, оно којим се једнако диче и САД и Русија, не да не добија рат, него га само отеже. Најављених 40 милијарди помоћи Украјини неће у том смислу ништа променити.
Ни циљеви за које се на терену свакодневно губе десетине људских живота, руше градови и уништавају индустријски комплекси више нису сасвим јасни. Једино је извесно да Украјина више никада неће изгледати онако како је изгледала 24. августа 1991, када се Декларацијом о независности усвојеном у Врховној ради издвојила из дотадашње совјетске заједнице с Русијом.
Три деценије самосталности показале су да нова држава, једноставно, није спремна за улазак у међународну заједницу, за ваљан опстанак. Није изграђен адекватан осећај за равноправну комуникацију са остатком света, па ни с непосредним комшијама и доскорашњом браћом. У тренутку када су друге државе са истока континента, бивше чланице некадашњег Варшавског пакта, већ увелико утабавале стазу ка заједничкој Европи, Украјина је, вољно или невољно, кренула – странпутицом.
Уосталом, постојбина Владимира Хоровица, Соломије Крушељницке, Владимира и Виталија Кличка, Игора Сикорског... до те мере је историјски, генетски, привредно и на много других начина била повезана с Русијом да је и сама жеља за променом од стране западних партнера примана са отвореном скепсом. Уместо Украјине, за комуникацију са Европом изборили су се Кина, Индија, Пакистан, Турска, арапске земље...
Надлежни у Кијеву, и даље у великој мери везани за Москву, једноставно, нису дорасли тој трци. Као ни ваљаном ратовању зарад самодоказивања.
Подели ову вест






Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.