Среда, 29.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИСТОЧНА СТРАНА

Најава новог Великог рата

Сахрана у Лавову (EPA-EFE/MYKOLA TYS)

У САД су изгледа дефинитивно решили да се умешају у руско-украјински сукоб. Потврда за то стигла је прошле недеље најавама из Вашингтона о спремности да се Кијеву испоруче наоружање и друге врсте војне помоћи вредни чак 40 милијарди долара. Одговарајућим указом председника Џозефа Бајдена потписаним 9. маја, фактички је означена спремност западне силе да покрене нови Велики рат, сличан онима које је човечанство искусило током 20. века.

Разлика између прошловековних војних огледања и овог актуелног лежи пре свега у чињеници да се, барем засад, борбе одвијају на територији само једне државе. Да ли ће тако и остати, показаће наредне недеље и месеци. Објективно гледано, све преко тога претило би да комплетну савремену цивилизацију одведе директно у суноврат.

Оно, међутим, што је слично с претходним ратовима је чињеница да је и у овај садашњи Русија ушла неадекватно припремљена. Ово се, наравно, не односи на квалитет наоружања или вољу момака у униформама да обаве задати им посао, већ на недопустиву лежерност, рекло би се – инат с којим се у све кренуло. Наиме, већ неколико дана по почетку офанзиве на Украјину постало јасно да се ствари не одвијају према замисли Кремља. Ово је неке од генерала на терену коштало „ласкавих” титула, па и још понечег.

Вратимо се суштини. У корену украјинске саге несумњиво је оштро сучељавање два примарна тумачења предстојећих промена на глобалном нивоу – руског, као стране која је из свих досадашњих великих ратова излазила као победница, и америчког, као државе која се строго држала принципа да борбе не води на сопственој територији и која је, захваљујући томе, из свих сукоба извлачила највећу корист.

За разлику од поменутих, Европљани који су невољно уплетени у украјинска збивања никако не успевају да дефинишу сопствену позицију. Збуњеност потпиривана притисцима с друге стране Атлантика, сећање на сукобе из прошлих векова, одсуство истинских лидера, застарела политичка схватања, самозадовољство проистекло из високог стандарда живота... претварају житеље Старог континента у неме посматраче трагедије која се збива у њиховом непосредном комшилуку, а која погађа и њих. Удаљени глас Вашингтона чује се много јасније од гласова Париза, Берлина, Рима, Мадрида...

Европљане не покрећу ни претње предстојећом хладном зимом, несташицом хране, енергената... Иако су медији преплављени апокалиптичним предвиђањима илустрованим фотографијама разрушених украјинских градова, призорима тела изгинулих цивила расутих по тамошњим друмовима, апелима унесрећених...

Ућутали су се и увек будни антиратни активисти. Као да сви чекају неки магичан тренутак после којег ће живот бити враћен у некадашњу колотечину. И што је далеко опасније, стиче се утисак да је Запад спреман да зарад сопствене сигурности жртвује целокупан остатак човечанства.

Увереност Москве у брзу победу до сада је сасвим распршена. Као што је распршено и уверење Вашингтона да својим активним деловањем може ствари на бојишту да уведе у, за њега, прихватљиве токове. Најсавременије наоружање, оно којим се једнако диче и САД и Русија, не да не добија рат, него га само отеже. Најављених 40 милијарди помоћи Украјини неће у том смислу ништа променити.

Ни циљеви за које се на терену свакодневно губе десетине људских живота, руше градови и уништавају индустријски комплекси више нису сасвим јасни. Једино је извесно да Украјина више никада неће изгледати онако како је изгледала 24. августа 1991, када се Декларацијом о независности усвојеном у Врховној ради издвојила из дотадашње совјетске заједнице с Русијом.

Три деценије самосталности показале су да нова држава, једноставно, није спремна за улазак у међународну заједницу, за ваљан опстанак. Није изграђен адекватан осећај за равноправну комуникацију са остатком света, па ни с непосредним комшијама и доскорашњом браћом. У тренутку када су друге државе са истока континента, бивше чланице некадашњег Варшавског пакта, већ увелико утабавале стазу ка заједничкој Европи, Украјина је, вољно или невољно, кренула – странпутицом.

Уосталом, постојбина Владимира Хоровица, Соломије Крушељницке, Владимира и Виталија Кличка, Игора Сикорског... до те мере је историјски, генетски, привредно и на много других начина била повезана с Русијом да је и сама жеља за променом од стране западних партнера примана са отвореном скепсом. Уместо Украјине, за комуникацију са Европом изборили су се Кина, Индија, Пакистан, Турска, арапске земље...

Надлежни у Кијеву, и даље у великој мери везани за Москву, једноставно, нису дорасли тој трци. Као ни ваљаном ратовању зарад самодоказивања.

 

Коментари25
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sasa
"Za ideale ginu budale" ima i ona "U ratu političari daju municiju, bogati daju hranu, a siromašni svoju decu... Kada se rat završi, političari uzimaju preostalu municiju, bogati dobiju više hrane, a siromašni traže grobove svoje dece"
Katarina V
Dobra analiza, sto se i ocekivalo od g Samardzije. Medjutim, izostavljanje ,bar nominativno, cinjenica da je 8 godina trajalo stradanje ruske manjine na sve nacine, od zabrane jezika, do svakodnevnog sistematicnog bombardovanja Donbasa, paljenja zivih ljudi u Odesi, neonacistiskih mucilista, granatiranja civila zabranjenim bombama i umiranja desetina hiljada gradjana je ipak promasaj.
Бранко Ср'б Козаковић
Као и обично прилике су приказане у руској матрици - са све "генетиком", "браћом",.. и слично, што није тачно. Са жаљењем се прихавата росијски фијаско, а Украјини замера што је хтела да буде (напокон!) своја и самостална, а не да и у самосталности зависи од старог хегемона који ју је од када је Московија постала Росија поништавао, москфиковао,.. Чињеница је да УКР нема елиту, већ корумпиране олигархе. Исто као што је чињеница да је Росија хтела да задржи своју контролу тамо,али се појавише нови
Дипломирани политиколог
Ех што је лако потпиривати некога да бескрајно исцрпљује Русе када си од Руса удаљен преко 10.000 км. Нека нам је Бог у помоћи.
Rakic M
Američki cilj je da se rat prosiri nad celom evropom uključujući i Kinu .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.