Жртве рата изгубљене у евиденцији

Приједор – Ни петнаест година од пада хеликоптера са ознаком Црвеног крста у коме је погинуо пилот, капетан прве класе Бранислав Радуловић из Приједора са породицом, за његову супругу Биљану и децу Браниславу и Бојана, нема признања да су цивилне жртве рата. Као да никада нису постојали. Једина потврда да нису међу живима је Матични уред у Приједору у коме се воде да су умрли на Илиндан ратне 1993. године.

– Све ме то боли и болеће до гроба – не суши образе седамдесетшестогодишња Нада Радуловић, мајка настрадалог Бранислава. – Слично нешто сам доживела са оцем који је, у ономе рату, одведен у усташки логор Јасеновац одакле се никада није вратио. Ни њега нема у било каквој евиденцији – додаје Нада.

Судбина је хтела да у хеликоптеру којим је управљао Радуловић осим његове породице буду и саборци Слободан Кустурић, Миодраг Ећимовић, Драшко Божић, Ранко Големовић и Предраг Марјановић. Сви су отишли у смрт у једном часу. Хеликоптер је погођен непријатељским пројектилом, изнад Брчког, на коридору који је Србима из БиХ, у то време живот значио. Али и смрт.

Мајка капетана Радуловића, из села Сводна, између Приједора и Новог Града, у једном дану изгубила је сина, снају и двоје унучади. Мали Бојан је те 1993. имао десет, а Бранислава 14 година. Њен муж Бошко умро је недуго након њихове погибије.

Њој је Борачка организација доделила плац у Аеродромском насељу у Приједору где живи са кћерком Слободанком. На име погинулог сина прима пензију и инвалиднину. Нада и Слободанка ни данас не могу да остваре статус породице цивилних жртава рата.

– Шта су моје двоје унучади, ако нису недужне цивилне жртве. Највише ме боли што за њихову смрт нико неће одговарати, јер би злочинце требала „стићи” рука правде – казује уплакана Нада. И данас се сећа тог догађаја као да се јуче збио. Тај црни Илиндан памтиће док је жива.

– Пре него што ће отићи на последње путовање чула сам се са сином и рекла му да се чува – прича старица пребирајући фотографије на којима су њени најмилији. Подсећа на крај осамдесетих година протеклог века када је њен син, након завршене Ваздухопловне војне академије у Задру, добио посао у Сплиту из кога ће касније једва живу главу извући. Прича да су лепо живели он и његова Биљана, која је, све до пред сам рат, радила у сплитској војној болници. Почетком деведесетих живот за Србе у том граду је био немогућ. Тако је било и са Радуловићима. По наводима баке Наде, деца су имала проблема у школи, називали су их четницима а мали Бојан је био сведок малтретирања војника тадашње ЈНА на тенку, усред Сплита. Касније су успели да се пребаце у Тузлу, код Биљаниних родитеља. Након Тузле, опет у последњем тренутку, дошли су у Бањалуку и ту започели нови живот.

– Тог јутра требало је једног рањеног пилота пребацити у Београд. Било је потписано примирје и добили су дозволу за лет. У Београду је била Биљана са децом, јер је Бојан, након преживљеног шока у Сплиту, почео да побољева. Одвела га је на контролу код доктора, прича бака Нада и додаје да је, на повратку из Београда, после подне, негде око шест сати хеликоптер погођен са брда Врановача, код Брчког. Тела погинулих нађена су близу железнице станице. Била су угљенисана.

Немо показује слику споменика најмилијима који је успела да подигне уз помоћ великог хуманисте, грчког свештеника Партениоса. Бранислав Радуловић посмртно је одликован Орденом Милоша Обилића и Орденом „Гаврило Принцип”. Један је од утемељивача Ратног ваздухопловства Српске. Одгојен у слободарском духу Поткозарја, а својим летовима спасао је на хиљаде живота. Био је следбеник традиције славних српских пилота и желео је сваки задатак у потпуности да изврши. Знао је, каже поносна мајка, немогуће претворити у могуће, а безизлазне ситуације у победу. Једну ипак није добио.