Злочини четника у селу Друговац

Ваљево - Злочин у селу Друговац у некадашњем Подунавском срезу, данашњи град Смедерево, 29. априла 1944. године, представља најмасовније убиство српског становништва током Другог светског рата које су починили четници у једном дану, изјавио је у понедељак историчар Милан Радановић у скоро четворочасовном сведочењу пред Вишим судом у Ваљеву, судијом др Драганом Обрадовићем, у поступку по захтеву за рехабилитацију Николе Калабића, некадашњег команданта Горске гарде Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). Захтев за рехабилитацију поднела је пре више година Ваљевка Весна Калабић, Николина унука.

Позивајући се на истраживања историчара Немање Девића, Радановић је навео да су у нападу на Друговац учествовале две бригаде корпуса Горске гарде ‒ Прва (Опленачка) и Четврта (Космајска), као и делови Смедеревског и Авалског корпуса ЈВуО. Оне су биле подређене штабу корпуса Горске гарде којим је командовао Никола Калабић, навео је Радановић.

‒ Mалобројније партизанске снаге из Друговца су се повукле из села... У село су ушли припадници ЈВуО, убијена су 72 становника, запаљено око 120 кућа и опљачкано готово цело село. У литератури се наводи да је из пушака убијен 41 становник, да је 24 мештана заклано, троје умрло од батинања, а четворо изгорело у запаљеној кући ‒ рекао је Радановић. И додао да су, према његовој евиденцији, од лета 1943. до краја лета 1944. године припадници корпуса Горске гарде починили преко 15 масовних злочина на тлу Шумадије. Он је опширно говорио и о злочину у аранђеловачком селу Копљаре крајем децембра 1943. године, али тај злочин, за разлику од оног у Друговцу, није био укључен у документацију Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Другом светском рату, која терети Николу Калабића, па није ни био предмет овог поступка.

Историчар Милан Радановић, запослен у Архиву Срба у Хрватској при Српском народном вијећу, аутор је књиге „Казна и злочин ‒ снаге колаборације у Србији”, која говори о злочинима и четника и партизана у Другом светском рату, што је био повод за позив да сведочи пред Вишим судом у Ваљеву.

На питања Драгане Марковић, тужиоца, заступника Србије као противника предлагача рехабилитације Калабића, Радановић је одговорио да није нашао у историјским изворима где се налазио Калабић у моменту извршења злочина у селу Друговац. Историчар је навео да лично мисли да није било могуће да јединице корпуса Горске гарде делују мимо сазнања и наредби штаба Горске гарде.

Одговарајући на питања Горана Бранковића, заступника Весне Калабић, предлагача рехабилитације, овај историчар је потврдио да се суочио са бројним одлукама Државне комисије о људима који се терете за ратне злочине, али да му као историчару нису биле од интереса те одлуке већ остала документација ‒ сведочења, изјаве оштећених, рођака жртава или особа које су преживеле стрељања, изјаве починилаца злочина, представника власти инволвираних у злочине... На питање да се изјасни о карактеру одлука Државне комисије, навео је да за то није стручан. Радановић је рекао да је у одређеном броју одлука Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача пронашао податке да је Никола Калабић проглашен за ратног злочинца. Навео је и да зна за документ који Калабића терети да је лично починио ратни злочин ‒ извештај анонимног официра из штаба корпуса Горске гарде с почетка новембра 1943, упућен Дражи Михаиловићу, у којем се наводи да је у селу Љубичевац код Тополе Калабић пребио четворо људи који су неколико дана после тога умрли.

На питање Бранковића да ли му је познато како је окончан живот Калабића, је одговорио да постоје две теорије, да је по једној погинуо у сукобу са јединицима КНОЈ у кањону реке Градац код Ваљева, али:

‒ Ја нагињем мишљењу историчара Бојана Димитријевића и Косте Николића који су пре десетак година констатовали да је и Никола Калабић учествовао у лоцирању генерала Михаиловића... Они тврде да није поуздано познато на који начин је скончао живот Никола Калабић, са чиме се ја слажем, али нагињу мишљењу да је он ликвидиран од Удбе након што је био ухваћен. То остаје мистерија за српску историографију...

Судија др Драган Обрадовић питао је Радановића да се изјасни о правној природи одлука Државне комисије.

‒ Те одлуке и материјали који су прикупљени приликом истраживања појединих злочина могли су бити коришћени и од стране судова. Та документација је могла бити додатни подстицај за доношење судских одлука, али се ограђујем, нисам правник и сво моје изјашњавање о правној природи ових одлука односи се искључиво на мој домен истраживања као историчара ‒ одговорио је Радановић.

‒ И равногорска и партизанска војска црпе свој легитимитет од 1941. године, од почетка устанка против окупатора. Једна од те две оружане формације крњи свој легитимитет од новембра 1941. када започиње сарадњу са окупатором, при чему, наглашавам, не губи свој легитимитет већ га само крњи, доводи га у питање и то се односи на равногорски покрет под командом Драже Михаиловића ‒ изјавио је историчар Милан Радановић у свом сведочењу пред Вишим судом у Ваљеву.

Пропартизански историчар

На питање адвоката Горана Бранковића, пуномоћника предлагача рехабилитације, да се изјасни каква је његова оријентација, имајући у виду да је приликом сведочења неколико својих колега историчара оквалификовао као прочетнички оријентисане, Милан Радановић је одговорио да лично сматра да таква оцена дата за колеге није непримерена, као и да није желео да звучи пежоративно.

‒ Моја репутација је да важим за пропартизанског историчара, јер сматрама да су партизани били у праву у Другом светском рату. Лично сматрам да није погрешно ако ме се назива пропартизанским историчаром ‒ навео је Радановић.