Среда, 29.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Православље и агресија

Поводом сукоба у Украјини Српска православна црква се определила за опрезнији став који делује као да је усклађен са државом чија власт покушава да лавира између Запада и Русије

Вођена световним упутствима читања небеских жеља Оца, Сина и Светога Духа, Руска црква се отворено ставила на страну агресије Владимира Путина на Украјину ризикујући моралну одговорност пред хришћанским светом.

Московски и патријарх целе Русије Кирил прихватио је да мобилише православље за правдање оружане агресије: благосиља руску војску, поклања стару златну икону Девице Марије једном од њених команданата, сасвим нехришћански је одбио позив за Ускршње примирје, а поход на Украјину назива „борбом против сила зла”.

Патријарх црквеним језиком говори оно што и владар Кремља световним. „Једном смо сломили кичму фашизму, урадићемо то поново”, рекао је у говору пред војском почетком априла алудирајући на речи Владимира Путина о одбрани од „украјинских нациста”.

„Ако Украјину видимо као претњу, имамо право да користимо силу како бисмо осигурали да је та претња искорењена”, каже Кирил речима које више доликују генералу него духовнику.

Потврђена је осовина између Путина, који цркву награђује обилатом финансијском помоћи, и патријарха Кирила, који је давно из теологије прешао у политику и у свакој прилици подржава власт.

Многи православци сматрају да похвале „Светом рату” штете њиховој вери. Иако је већина помесних цркава одлучила да се не сврстава, обнављају се старе шизме унутар света од око 300 милиона православаца окупљених у 15 аутокефалних цркава. Верници се деле на оне који подржавају Москву и оне који осуђују руску инвазију и злочине.

Украјински фронт најоштрије је актуелизовао једно старо и једно ново ривалство. Московска патријаршија вековима, још од пада Цариграда 1453, покушава да се наметне као „Трећи Рим” у одбрани православља, али је та амбиција оспоравана од екуменске патријаршије у Константинопољу, прве међу једнакима, која уз подршку грчке цркве брани доктринарни став да православље, за разлику од римокатоличанства, нема једног духовног лидера.

Односи између Кирила и патријарха Вартоломеја Првог су током садашње украјинске кризе претворени у отворени рат који вернике повлачи на једну, односно другу страну.

Антагонизам је експлодирао 2019. када је Васељенска патријаршија признала аутокефалност дотле непризнатој украјинској православној цркви која је била потчињена Московској патријаршији још од 1686.

Одлука је несумњиво била политички мотивисана због руске анексије Крима пет година раније. Москва је прекинула све контакте са Вартоломејом, а Украјина је остала дубоко подељена. Више од половине парохија (45) остало је под јурисдикцијом Москве, док 22 из Нове украјинске православне цркве више не помињу Кирилово име у молитвама. До потпуног раскида ипак није дошло.

Доминација руске цркве, која има значајан број украјинских верника, уклапа се у Путиново негирање украјинског националног и верског идентитета и потпуно је у складу са пројектом „Руског света” који ширење верског утицаја користи као инструмент спољне политике.

Када је избио рат, митрополит Онуфрије, челник православне цркве у Украјини која је остала лојална Русима, позвао је Путина да прекине сукоб два народа „изашла из Дњепарске крстионице”. Како се сукоб настављао, поједине владике проруске Украјинске цркве нашле су се у проблему.

Верници се питају како неко може да прихвати молитву за патријарха Кирила и његове благослове војницима који убију вашег сина. Зашто су се сврстали уз Путина? Да ли су поткупљени, уцењени или рачунају да ће Руси победити у рату који су искористили као прилику да униште десетине украјинских цркава?

„Стидимо се да гледамо у очи обичних Украјинаца, стидимо се ужасно агресивних речи које патријарх Кирил стално понавља, стидимо се украјинских владика који су главу ставили у песак страхујући од раскида са Московском патријаршијом”, каже отац Пинчук, аутор петиције коју је потписало око 400 украјинских свештеника.

У петицији се од високодостојанственика захтева да Кирилова подршка Кремљу буде проглашена за јерес, да најоштрије буду осуђене његове оцене да је рат у Украјини „рат против антихриста”, његови позиви верницима да се окупе око руских власти или избегавање осуде напада на цивиле – од којих су многи верници руске цркве.

Кирилови ставови навели су Европску унију да на списак санкционисаних лица стави и поглавара 150 милиона руских православаца, што је потез који је масовно разљутио српске вернике који се враћају у времена Велике шизме уверени да је циљ уништење Православне цркве.

Српску православну цркву многи одавно сумњиче за готово вазалски однос према Московској патријаршији. СПЦ се новембра 2018. отворено ставила на страну Руске православне цркве када је Васељенска патријаршија признала самосталност украјинске цркве. Признаје једино митрополита Онуфрија.

У садашњем сукобу СПЦ се определила за нешто опрезнији став који делује као да је усклађен са државом чија власт покушава да лавира између Запада и Русије. Састанак Александра Вучића и патријарха српског Порфирија у марту изгледа да је усагласио ставове: понављају да се залажу за мир, дијалог и толеранцију. Патријарх се у Београду и Загребу састајао са украјинским избеглицама.

Држава је осудила руску агресију, црква се уместо осуде ослања на мир и љубав, али и Вучић и Порфирије пажљиво избегавају било какве критике на рачун Путина или Кирила. Председник није осудио руске злочине над украјинским цивилима, патријарх се није оградио од антизападних и проруских ставова митрополита Јоаникија или владике Иринеја, нити је реаговао када је део цркве у Никшићу и Подгорици организовао скупове отворене подршке Путину.

Световни и духовни свет Србије је пред истоветним деликатним изазовом да се јасно огради од освајачког Путиновог рата, односно агресивне реторике патријарха Кирила. „Силе зла” није данас тешко препознати.

Препознао их је екуменски патријарх Вартоломеј. Препознао их је и папа Фрања који је после дугог телефонског разговора са Кирилом средином марта обзнанио: „Патријарх не може да се претвори у Путиновог шегрта за олтаром”.

Несумњиво је да ће даљи ток рата у Украјини одлучити дубину политизованог и прикривеног православног раскола, али ожиљци ће свакако остати. Амин.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари18
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

liberat
Neću komentirati Jakšićeve "analize", jer mi to ne objavljuju. Ali je jasno da nedostaje jedan veliki novinar kalibra Lazanskog i drugih koji nisu se morali klanjati Zapadu i njegovim "vrednostima" kao što radi sada ovaj "analitičar"...
Биџа из лијане
Знамо да се редакција ограђује од оваких текстова, али не сме да дозволи да се објављују неистине. Господин аутор нема појама о црквеном проблему у Украјини. Вартоломеј није дао томос Митрополији УПЦ Мос. пат., него је формирао нову цркву - формирао је трећу цркву. Вартоломеј је покушао да уједини УПЦ Кијевског патријархата (Филаретову) и ову нову (Епифанија) и није успео. Филарет је остао самосталан. А права УПЦ Московске патријаршије (мит. Онуфрије) постоји и дан данас и најбронија је.
Иларион Михајловић
"...када је Васељенска патријаршија признала аутокефалност дотле непризнатој украјинској православној цркви..." Ништа друго нећу да коментаришем у овоме "тексту" само овај цитат - потпуна неистина и сведочи о елементарном не познавању проблема. Вартоломеј није никоме дао аутокефалност, него је написао само томос за НОВОФОРМИРАНУ Православну цркву у Украјини" (ПЦУ) која је под његовом управом. УПЦ је остала и данас Митрополија под Московким патријархатом. Зашто људи пишу о нечему што не знају?
Zoran kostic
Pa pišu, nažalost. Autor je takav kakav je, sa pedigreom, takvim kakav je.A moraju da ga objavljuju, možda to Politika i želi. Nama čitaocima ostaje ili da ne čitamo ili da se pomirimo da su Oni još uvek na vlasti.
Божидар Анђелковић
Jeсу ли danas укинути коментари уз овај текст?
Барбара Аксентијевић
Цитирам аутора: ,,..... „Силе зла” није данас тешко препознати...Препознао их је екуменски патријарх Вартоломеј.`` Па тај исти Вартоломеј је (многи јавни потрали су објавили) организовао слање наоружања Украјини у току овог конфликта - врло хришћански и човекољубиво.
češnjak
Širiti neistine je takođe grijeh.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.