Нема сунца после олује

У колективном центру у Крњачи, где и даље живи око 85 Срба избеглих из Хрватске, тишина и мир. Неколико људи седи испред својих соба, неки у хладовини необавезно разговарају, неколико их је отпутовало, да одмор проведе код рођака. На позив да поразговарају окрећу главу на другу страну, нарогушено промрсе да немају више шта да причају, а неки без речи објашњења затварају врата избегличких соба. И после тринаест година живе у привременом смештају, скученим собама, са заједничким купатилом, без могућности да зараде довољно да би се осамосталили, без наде да ће добити помоћ. Обећањима више не верују, а за представнике медија и државнике кажу да их се сете само када је нека годишњица – тада им понеко и дође, мало фотографише, прича са људима, теши их и бодри, па оде и они остају сами и заборављени – до следећег опомињућег датума.

– Ово нам је четврти пут да се кућимо. После земљотреса у селу где смо живели, готово без ичега смо се преселили у оближњи Книн. Онда је дошао рат и поновно бежање без игде ичега. У Чортановцима, где смо били у колективном смештају, 2001. године избио је пожар и изгореле су нам све ствари, па смо, ето, четврти пут само у одећи која је била на нама, дошли овде у Крњачу – каже шездесетдвогодишња Душанка Пјевалица из Книна, једина од станара колективног центра који су пристали да говоре с новинарима.

Живи са супругом и сином који је једини запослен и који их издржава. Душанкин муж, три године старији од ње, радни век је провео у школи као професор биологије и хемије, али право на пензију не може да оствари.

– Био је у Книну да поднесе захтев за пензију, објаснио им је да је у рату потпуно оглувео, али су му тамо рекли да није ни слеп ни у колицима и да пензију не може да добије – сећа се Душанка мужевљевог првог одласка у град у којем су живели.

Додаје да су у Книну имали стан, али су дигли руке од тога да ће повратити право на власништво и коментарише да станове не враћају.

– Људи за које сам чула да су се вратили, углавном су имали куће на селу, али од оних који имају станове нико кога ја знам није се вратио. Али ја се слабо крећем, углавном сам усидрена овде, па не знам ни где су ми рођаци, а камоли пријатељи и комшије из Книна – вели Душанка.

Када су тек стигли није им било лако – мужа је хрватска војска заробила у Книну, па им се придружио тек после 45 дана. Колективни центар у Чортановцима где су били смештени био је далеко од града, па је било тешко наћи посао и зарадити.

– Да сам била овде од почетка, ја бих се до сада већ скућила, али из Чортановаца се нигде није могло. Супруга нико није хтео да запосли јер је глув, а сада ради на грађевини да би зарадио паре да поново иде у Книн и опет покуша да среди пензију – рекла је Душанка.

Без суза у очима ова жена говори и о животу тамо, оном изгубљеном, избрисаном, што само у сећању остаје. Објашњава да би волела да оде у Хрватску да обиђе гробове родитеља, али не би волела да живи тамо. Овде су јој муж и деца и тамо више нема шта да тражи, закључује она. Расплакала се тек када је почела да прича да су изгубили сваку наду да ће изаћи из колективног смештаја.

– Ко се снашао, снашао се, а за нас који смо остали у колективном смештају нико више не мари. Нас који смо избегли из Хрватске сви су заборавили – јада се Душанка.