Освета на Малдивима

„Освета је слатка, горак је њен укус” (Џошуа Калеб Витли)
Малдивски архипелаг и његови атоли. Магични ризорти. Више преливајућих плаво-зелених нијанси морске воде око сваког од њих: византијско плава, краљевско плава, азурна, тиркизна, језерски зелена, резедо – зависно од дубине и каквоће дна. Небројена жала. Палме и тропско растиње. Ситан песак, стене које понегде извирују из плитког мора препуног циплима и другим морским створењима;  мека подводна трава. Пучина. Само долазећи и одлазећи хидроавиони местимично прекидају рајску тишину. Док нечујни безопасни гуштери повремено шпартају ниским дрвећем и промакну чистином.

На концу приче „Олуја у души”, поменух како ме је неко, онако узгред, обавестио да је на Малдивима – на једној од његових најчувенијих дестинација – примећена Кристина. Она дугонога заносна, фатална вретенаста бринета. Како у полусенци испија коктеле на плажи. Замишљена, с погледом у даљину а загледана у себе. Сама. Налик завршној сцени еротског трилера „Телесна страст” са Кетлин Тарнер и Вилијамом Хартом – зрела млада жена на морској обали. После параљубавног перформанса у Београду, у режији Кристине и њене сестре, фрапантно идентичне близнакиње Лидије. Жртва те бизарне а разорне игре био је један занесени Славиша који је, неснађен и преварен од њих две, избезумљен од њиховог непрестаног „смењивања” у свом животу – смештен у ковинску психијатријску болницу. Лидијина епилепсија се у том периоду осетно погоршала. Као тежак случај, недељама није напуштала неуролошко одељење Клиничког центра Србије.

Елем, Кристини је на Малдивима недостајала сестра. Као да није била цела без ње. Али не због породичне блискости него да би опет увукле неког новог, трећег, у своју опасну, застрашујућу „машину”. На Славишу није мислила. Ниједног тренутка га није истински волела. За њу је он био објект иживљавања, манипулације, пролазна играчка – и ништа више. Након три седмице боравка на Малдивима, Кристина постајаше све нервознија. Примицало се доба несносних монсунских киша, немилосрдно сунце претило је њеној кожи. Кристално чисто море, корали и раже престали су да је импресионирају: тражила је безуспешно нову мушку жртву. Да с неким иде на егзотична путовања, на гламурозна места, да је тај, озрачен њеним шармом, обасипа поклонима, да га доведе до лудила. Облачила је најминималније купаће костиме (нудизам је на Малдивима законом забрањен), папуче и сандале са солитерском потпетицом, стављала најизазовнију вечерњу шминку, носила најкраће могуће сукње и најпровидније блузе на наго миришљаво тело, подизала, увијала па распуштала косу, мењала минђуше, нико јој није прилазио, удварања није било. Најзад, једног касног мајског сутона у лежаљци недалеко од њене опази човека, отприлике у касним тридесетим, кога до тада у ризорту није виђала. Брижљиво необријаног, још непрепланулог. Читао је нехајно „Обзервер”, обучен у лагану белу, раскопчану ланену кошуљу и крем шортс. Панама шешир широког обода. На сточићу поред, глатки „зипо” уз полуотворени црвени „марлборо”. „Версаче” наочаре за сунце. Као да околину није примећивао. Она му одлучно приђе, кокетно замоли да јој припали цигарету што он спремно учини једва подижући главу с благим наклоном и смешком. Поче конверзација на енглеском. По његовом „ролексу”, златном ланчићу око врата, а нарочито по „ламборџинијевом” привеску на кључу који је дискретно извиривао из џепа кошуље  Кристина закључи да је он тај „следећи”, баш каквог већ данима тражи. Представи се као Стивен, индустријалац из Манчестера. Она му убрзо предложи да, ради бољег међусобног упознавања, оду на вечеру „à la carte”. За ту прилику, у подужој цветној шареној хаљини са заслепљујућим огромним шлицем, Кристина, уз замашног јастога, наручи чувено малдивско вино „ра”; Стивен је крупне одреске туне заливао енглеским џином. Ћаскали су дуго, необавезно, не кријући обострано растућу физичку жељу. Провели су бурну ноћ у његовом апартману с баштом; богат острвски доручак окрепио их је одмах после касног буђења. Па шетња зеленилом ризорта, удобне висеће лежаљке и купање у маленој пустој ували. Роњење и опрезно сунчање. Касније, након лаког ручка од мноштва салата, поврћа и воћа, провозаше се скутером око атола. Вече проведоше на дискретно осветљеној тераси тик уз море. Свежи разнородни морски плодови уз одлично, опојно чилеанско бело вино. Поручише још две флаше за густирање у њеној вили, већ добрано пијани. Следећег дана тек око подне Кристина се пробудила мучена ужасном главобољом и делимичном амнезијом (од омамљујућег прашка скривено сипаног у пиће). Стивен беше ишчезао. Неко је снажно лупао на врата. Полиција. У њеној су ташни пронашли фалсификоване доларе и – кокаин; било га је подоста и у ормару. И неки украдени накит, завучен испод кревета. А нестао је подебели свежањ њеног регуларног новца. Малдивска полиција је ухапсила Кристину по анонимној дојави. Ускоро је пристигла и међународна потерница за њом. А лажни Стивен је у авиону „боинг 777-300”, летећи са Малдива преко Истанбула, био на путу за Србију. Спокојан због савршено обављеног, себи постављеног задатка, намиреног моралног дуга. „Онај ко се свети, тај се ничега не плаши”. (Слободан Владушић, „Омаме”)

 Заборавих да вам се представим: ја сам „Стивен”, алијас најбољи пријатељ бившег Лидијиног/Кристининог партнера Славише. Који ми се својевремено детаљно поверио. Када сам оног јутра слетео у Београд, испред пристанишне зграде чекао ме је загаситоплави „бе-ем-ве М5” затамњених стакала са шофером. Уз поздрав, кратко сам му наредио: „Вози ме у Ковин!”

„Кад критичари пресуде, тешко је рећи где правда стаје а освета почиње”. (Чак Џонс)

Епилог: Кристина је скоро месец дана провела у затвору у Малеу, главном граду Малдива. Онда је депортована у Србију. Лидија се, релативно стабилизоване епилепсије, повукла у миран живот. Жестоко љута на Кристину. Није желела да је види, да с њом икад више разговара. У њој се јавило  кајање, осећај кривице у односу на Славишу. Који јој је толико пружио. Веровао јој је. Обожавао је. А онда је, вајкала се Лидија, Кристина све покварила. Додуше уз њену, Лидијину помоћ. Искористивши њену здравствену слабост. Закратко је чак и уживала с Кристином у тој „чари претварања” која умало и њу и Славишу није коштала главе. Иначе, на на(х)ткасни болничког кревета беше нашла непотписано писмо из којег је сазнала за Славишину судбину. С једне стране, тô ју је веома погодило, бацило у очајање, а с друге  помогло да колико-толико сузбије сопствену болест. И Славиши се здравље поправило; ипак, повремено је ментално лабилан и депресиван. Захваљујући Кристинином новцу набавио сам му палету најновијих иностраних лекова. Често га посећујем. Притом, Лидију и Кристину не помињемо. Но, сумњам да је непресушно и даље у њих несрећно заљубљен. Болним успоменама заробљен. „Освета никад не излечи ране”. (Гварини)
(Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa