Права турска кафа срче се с мераком

Деценијама свако јутро дочекујем супругу врућом кафом, справљеном рутински: у заслађену проврелу воду додам и промешам кафу па кувам док се „кајмак” не издигне до ивице. Да кафа не би искипела, „пресечем” врење доливањем воде. Све то изводим с променљивом срећом. Стрепим од обавезне оцене квалитета производа, која се креће од – одлична, преко добра или није лоша, до баш лоша.

У среду, 11. маја, прочитао сам допис господина Његослава Вукотића, чија запажања, мишљења и предлоге редовно пратим у рубрици Међу нама. У тексту под насловом „Какву кафу пијемо”, господин Вукотић, на основу сопственог искуства стеченог у туђини, доказује како се и од лошијег материјала може скувати „права турска кафа”. Успут позива и нас да трагамо за најбољим начином кувања „турске кафе”.

Одмах сам се одазвао позиву и поступио по рецепту из дописа: у хладну воду усуо сам кашичицу, две кафе набављене са полице у продавници где пише „акција”, добро промешао и кувао док није кренула да искипи, па узаврелу масу одмах разлио у шољице.

На први срк кафе која се још пушила, моја супруга није штедела речи хвале за изглед, мирис и укус експерименталне творевине. И тако већ неколико дана узастопно. Без грешке.

Хвала господину Вукотићу на благодети коју је из света донео у родну груду.

Ипак, „права турска кафа” је то само ако се срче с мераком.
Стеван Крунић,
Београд