Сећаш ли се, Мишел

Девојка га завлачи 10 година да ће бити заједно. Опет га посећује у стану, али њему се коначно пали лампица. Досадило му је да буде на клупи за резерве. Изнервира се и позове јој такси. Још је и политички некоректно извређа да се офуцала. Коначно је прогледао. Добро је прошао, могао је да буде на чекању и 30 година.

Банализујем сјајну баладу „Мишел” Жељка Јоксимовића, вероватно најбољу балканску поп ствар. Наравно да Жељко није мислио на однос између Србије и Европске уније, али свако од лидера који су седели на Андрићевом венцу или у Немањиној 11 препознаће се у тој песми. Свако на свој начин, као метиљавко који је постао фрајер. И сетно ће је певушити.

Шта су сви они временом научили, од недавно преминулог Борисава Јовића до Александра Вучића?

Ако је некадашњи председник Председништва СФРЈ имао оправдану илузију да ће се веза брзо завршити браком, остали су, протоком времена, схватали да ће бити нежељени партнери Брисела. Шта се заиста променило од 21. новембра 1990. године, када је потписана Париска повеља за нову Европу на конференцији у Паризу, која је означила крај „хладног рата”, до идеје о европској геополитичкој заједници коју је председник Европског савета Шарл Мишел пре неколико дана пренео Александру Вучићу?

Да, Бора Јовић и његов шеф Слободан Милошевић били су евроентузијасти. Пре 32 године потписници Париске повеље били су француски председник Франсоа Митеран, немачки шеф државе Хелмут Кол, председник САД Џорџ Буш старији, британска премијерка Маргарет Тачер, последњи велики товариш СССР-а Михаил Горбачов. Био је присутан и Бора Јовић. Поред Јовића је седео тадашњи југословенски шеф дипломатије Будимир Лончар, некадашњи шеф фамозне југословенске спољне обавештајне службе или СИД-а, омиљеног Титовог шпијунског холдинга.

Није СФРЈ била прва жртва синдрома „Мишел”. Док се бавила уређењем нове Европе у Паризу, Маргарет Тачер је изгубила већину код куће. Још тада се показало да у Великој Британији цена подршке Европи уме да буде висока. По повратку у Лондон Челична Леди била је премијерка још свега шест дана. Касније је говорила да је било боље да је остала код куће. Претпостављам да се на ову опаску Борис Брегзит Џонсон слатко насмеје.

Бори и Слоби није било до смеха. Још тада је СФРЈ била изиграна, али и ми сносимо добар део кривице за то. Верујем да се још једном човеку због тога лице не развуче у осмех – тип фацијалис! Војислав Коштуница је три дана после петооктобарске револуције, дакле 8. октобра 2000. године, као председник СРЈ, позван на самит ЕУ у Бијарицу, током француског председавања.

Тада светска политичка звезда, Коштуница слуша аплаузе, док СРЈ улази у процес стабилизације и придруживања. У вили „Сашино”, коју је саградила Наталија Обреновић и која свакако није изабрана случајно јер у политици има мало места за случајности, човек који је победио Слободана Милошевића није могао ни да претпоставља како ће његово инфантилно веровање у обећања да ће се Србија и Црна Гора прикључити европској породици бити изневерено. Нове демократске власти изручиле су Слободана Милошевића Хагу, потом и остале са хашких оптужница, али се у међувремену из централе у Бриселу тражи да се хармонизују односи с Црном Гором у државној заједници. Иако је Подгорица давала све од себе да се тај однос раштимује.

Док су овдашње елите распредале о ЕУ и поглављима, највеће бриселске фаце бавиле су се „Евровизијом”! Моја пријатељица која се готово две деценије бави евроинтеграцијама била је у шоку када је посетила Кристину Гаљак, тадашњу портпаролку Хавијера Солане, оног Шпанца који је био генерални секретар НАТО-а који је активирао наредбу о бомбардовању СРЈ и оног Шпанца који је 2006. године био високи представник за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ.

На столу Кристине Гаљак, док је разговарала с мојом пријатељицом 2006. године, налазио се цео прес-клипинг о песми „Фламингоса” „Луди летњи плес”. Трио Маринко Маџгаљ, Огњен Амиџић и велики Љубиша Стојановић Луис певали су прави хит, за који је процењено да ће имати велике шансе за победу на „Евросонгу” у Атини баш те 2006. године.

Гласање на „Беовизији” се, међутим, претворило у међурепублички хаос, крв је затрована, а наравно да такозваним мозговима у Београду није пало на памет да се „Евросонг” у Атини одржавао два дана пред референдум о самосталности Црне Горе. Неко други је о томе и те како размишљао. СЦГ те године није учествовала на „Евровизији”, а Црна Гора је отишла из државне заједнице. „Фламингоси” су у Сава центру пропали 10. марта пред поноћ, а сутрадан ујутру у хашкој ћелији је умро Слободан Милошевић. Моја пријатељица остала је евроентузијаста и дан-данас, али се добро сећа да је судбина „Фламингоса” за Хавијера Солану и његову портпаролку била далеко важнија од смрти Слободана Милошевића.

Зато, брате Дритане, држи се. Откако је нови премијер Црне Горе Дритан Абазовић почео да позитивно говори о „Отвореном Балкану”, шефови лаких нота „Евровизије” волшебно су поништили 12 гласова које је подгорички жири дао Констракти. И шта ћемо сад?

Ништа, вратићу се у јун 2003, на самит у Солуну, где је била потврђена европска будућност држава западног Балкана на основу индивидуалног напретка сваке од њих. Усвојен је принцип „регате”. Односно, сваком према заслугама, а премијер Зоран Живковић се надао 2007. години као коначној години пријема. И његове наде и он су одлепршали, иако је био у праву. Македонци су, рецимо, словили за фаворите, добили су 2005. статус кандидата у време председавања Британије, којом је тада шефовао Тони Блер. Иако се очекивало да ће ући у ЕУ заједно с Хрватском, нису се макли од почетка, мада су ушли у НАТО и променили име.

Воји Коштуници је уз Црну Гору измакло и Косово, тек да се и Србима и њему објасни како европске вредности важе нешто више за остале. Борис Тадић је током два председничка мандата испоручио Караџића и Младића, али ни то није било довољно.

Солану је заменила Кетрин Ештон. Ко је се данас сећа, осим евентуално Ивице Дачића? Поред поглавља 35 и нормализације односа Београда и Приштине, следи далеко опакије. Заведено је под бројем 31 и зове се усклађивање спољне и безбедносне политике са ЕУ. Брисел је јасан, Шолц, Макрон и Мишел су јасни и захтевају од Србије да уведе санкције Русији, док Украјином теку крв и гас. Шта је научио Александар Вучић што нису добро проучили његови претходници: да никако не смемо изађемо из игре у којој се ЕУ прави да хоће да нас прими, а ми се правимо да хоћемо да уђемо.

Отуда је предлог Шарла Мишела о европској геополитичкој заједници – који се поклапа с новим стилистом ЕУ Емануелом Макроном о новој политичкој заједници, а супротставља се Немачкој о убрзаном чланству западног Балкана – још један у низу предлога који ће остати архивирани у подебелој бриселској документацији о проширењу уније. Да су нас хтели, примили би нас све заједно још док је Бора Јовић био члан Савеза комуниста и штампао приступницу СПС-а.

Зато ми се Шарл Мишел учинио добронамерним и симпатичним човеком. На конференцији за новинаре с Вучићем, а потом и с лидерима у региону, говорио је весело, безбрижно, уз динамичне покрете који су ме подсетили на плесне. Бивши белгијски премијер зна да је његова функција формална, да је по анализи агенције Ројтерс место председника Европског савета уведено 2009. године тек да се стари лисац Хенри Кисинџер не би збунио кога да позове телефоном ако деца у Европи нешто забрљају.

Утисак ме не вара – све већ ово добро знаш, Мишел!