Пропаганда је отров за народ

75. КАН

Кан - Руски филмски аутори, филмски посленици и новинари нису пожељни на 75. Канском фестивалу у складу са свеопштим европским бојкотом готово свега што је из Русије. Иако то у фази припрема фестивала није био и став уметничког челника Тјерија Фремоа, подлегло се политичким притисцима и као нека врста међусобног компромиса догодило се следеће: руски сценариста, позоришни и филмски редитељ Кирил Серебреников је једини Рус који је са филмом у званичном програму овогодишњег Кана. Његова „Жена Чајковског” такмичи се за овогодишњу „Златну палму”.

 У прилог „толерисања” Кириловог присуства у Кану иде и чињеница да се он преселио у Берлин где је поставио позоришну представу, као и то да је у последње три године у Москви имао проблема са правосудним системом због чега му је на Западу пришивен и епитет режимског опозиционара. Како било, Серебреников, аутор филмова попут „Лета” и „Петровог грипа”, сада је подарио визуелно моћну историјско-биографску реконструкцију кључног дела живота славног руског композитора Петра Иљича Чајковског. Његово венчање и трагични крах брака са Антоњином Миљуковом која га је опсесивно и волела и пратила до скончавања у лудници...

Зашто је Антоњина тако страсно желела да се уда за Чајковског због којег је чак уписала и конзерваторијум, а заправо га није познавала?

Она је вероватно желела да се уда са идејом нечег важног и нечег већег, нечег огромног. И вероватно је било незгодно када му је рекла да не зна ништа о његовој музици. Наравно, знала је. И вероватно је ово прича о огромном егу, и о томе како се два ега свађају један са другим, и о другим људима који се не разумеју или нису успели да се чују.

Причате о крају 19. века, о крају царства и политички веома бурном времену у руској историји, како сте истраживали то доба руске културе и политике?

Руски 19. век је прилично занимљив период и потпуно је уништен револуцијом, ратовима, совјетском влашћу, и није га тако лако било реконструисати и поново изградити. Зато смо само направили сопствену верзију тога. Дакле, то је некако наш 19. век. И понекад нас помало подсећа на руске слике или слике у Великој Британији или француске слике или на свеукупно европско сликарство. То је доба пред почетак револуције у технологијама, и многи људи су почели да се селе са једног места на друго брже него раније. Када сам почео да откривам све о Чајковском, било је прилично узбудљиво сазнати да се он тада попео и до државне зграде у САД. Кренуо је на путовање и отворио је Карнеги хол. Дакле, он је био особа која је видела прве телефоне и прве машине. То је био део његовог живота, а како је то утицало на његову уметност, његову музику, нико није писао. Интересантно је разумети како су све те технолошке револуције утицале и на односе међу људима у свим политичким тренуцима Европе и променама у самој Русији.

Дотичете се и скриване хомосексуалности Чајковског због чега се и оженио. У доба царске Русије био је то грех. А данас?

Да, баш је чудно почети дебату о хомосексуалности у 21. веку, али добро. Мислим да то уопште није поента, приватан живот је био приватан живот. Могао је да буде предмет гласина и то је то. У данашњој Русији, све врсте сексуалности су и врста територије трауме и стигме. Дакле, имамо закон против пропаганде сексуалности и хомосексуализма, педофилије, и права збрка свега и свачега што многе људе чини некако ван закона. Све могуће идеје о Чајковском као хомосексуалцу постају провокација, јер је он историјски један од наших најзначајнијих композитора. Наравно, постоје његова писма брату, постоје и званичне књиге у којима се не спори његова оријентација , али је елита увек желела да заустави гласине и трачеве о његовом приватном животу. Он лично, био је истински верник и сам је веровао да би његова склосност могла да буде грех, да му бог неће дати да ствара музику и компонује.

Дотичете се тих тешких унутрашњих немира Чајковског, али и показујете како патријархално друштво уништава жене?

Жена јесте жртва друштва и друштвених правила и закона, а и човек који мора да крије своју хомосексуалност је такође жртва. Мој филм заправо показује како се две жртве боре једна против друге. Изгледа тако као да све сводимо на врло једноставну ствар, али је много тога што се тиче саме уметности, њихових осећања и живота у несексуалном браку, о тоталној посвећености и љубавној опсесији која је трагична за обоје.

Створили сте моћан руски историјско биографски филм и то баш у времену када сте се одселили из Русије? Јесте ли имигрант?

Није увек могуће изабрати живот и време за одлазак. Када почну да говоре о имиграцији, ја кажем у реду, гледајте, то је концепт 20. века, па хајде да користимо реч покрет, јер се селимо тамо где бисмо могли да будемо срећни, да се виђамо са својим пријатељима и несметано радимо. У последње три године имао сам тај проблем и судски процес, нисам могао да напуштам земљу, нисам могао да радим. И ето, сада сам у Берлину, поставио сам веома успешну позоришну представу. За сада радим и у Амстердаму балетску представу у Холандској државној опери. После ме чека и Италија...

А како се носите са антируском хистеријом која је све снажнија данас у Европи, а ви сте ипак само Рус у иностранству?

Могу да објасним зашто се то дешава. Сасвим је јасно да ако је Русија почела рат, онда то значи да би могло бити помало непријатно. Тако ће бити све док свет не стане.

Постоје ти гласни позиви на бојкот руских уметника, а како може да се бојкотује тако велика култура и уметност Русије која је уткана у европску колетивну свет?

Мислим да је важно објаснити људима да постоји пропаганда и да постоји уметност и ако престанете да слушате музику Чајковског или да читате Чехова и Достојевског, проверите да ли је то добро за вас, за Европу, за све остале људе из других земаља. Дакле, то није баш добро јер то јесте својеврсно глобално благо које припада људској цивилизацији. Пропаганда је пропаганда, а она је заиста отров за све људе.

Иде се чак до тога да сјајне, у свету награђиване руске филмове називају пропагандом, а шта ћемо са холивудским филмовима – нису ли и они по тој логици само обична америчка пропаганда?

Наравно, то је друга пропаганда. Нисам поменуо руску пропаганду. Размишљам о пропаганди уопште. Генерално, то је отров за народ. Уметници дају изјаве о сасвим другим стварима, саучествују са другим уметницима говорећи о крхкости сваког човекла, о рањивим људима, тренуцима у нашим душама, о томе колико је сваки живот важан у рату и миру. Уметници не пропагирају уништење свега...