Крај мита о „Азовстаљу”

Припадници украјинског пронацистичког пука „Азов” и њихови саборци из челичане „Азовстаљ” у Мариупољу одлучили су коначно да положе оружје. Око 2.000 војника окупљених са ко зна којих страна света и обучених у само њима знане униформе, погнутих глава и без оружја, кренуло је прошле недеље ка противничким положајима. У беспрегледним лагумима комбината, како казују, остали су само они за које предаја одавно више није опција.

Тако је окончана једна од прича које актуелни рат у бившој совјетској републици већ скоро три месеца држе на насловним страницама светских медија. Одмах поред вести о свакодневици популарних личности, о холивудским скандалима, спортским подвизима, великим преварама, убиствима, апокалиптичним најавама... Укратко, све оно што обичан свет воли и мора свакодневно да „свари”.

Дешавања у Мариупољу су на најогољенији начин показала да ратове данас не воде војници на фронту, већ они који су задужени да те ратове „преведу” на језик близак поменутом свету. Наравно, према упутствима добијеним од кругова или појединаца чије интересе заступају. Тако се и једна једноставна предаја игром речи претвара у – „успешно окончање задатка” или „планирану евакуацију”.

Приче о великим трагедијама, истинским јунаштвима, саможртвовању појединаца, победама, па и поразима, незаобилазан су елемент у „подизању свести” будућих генерација, али и оних савременика којима губљење главе зарад „очувања образа домовине” није баш претерано привлачно.

Ипак, драма у Мариупољу као да је сама себе исцрпила, потрошила се. „Азовстаљ” је практично преко ноћи постао „вест која више не привлачи пажњу”, и као такав је нестао с насловних страница штампе и из ударних телевизијских термина.

Украјина се, захваљујући војној акцији руских оружаних снага, у протеклим месецима дефинитивно претворила у једно од оних места на којима се стварају митови. Они засновани на истинитим догађајима или, што је много чешће, измишљеним негде подаље од бојишта и медијски вешто уобличеним.

„Масакр” у Бучи, избеглиштво милиона Украјинаца (углавном оних који су живели подаље од бојишта), даноноћно ракетирање, хиљаде најразличитијих беспилотних летелица на небу изнад бојишта, блокада већ поменутог „Азовстаља”, дебакл на Змијском острву, „повлачење” Руса из Харкова или Кијева, најава америчке војне помоћи вредне чак 40 милијарди долара... све су то приче створене како би се барем на тренутак потиснуле праве информације са терена, оне о броју погинулих и унесрећених, о уништеним кућама, путевима, фабрикама, упропашћеној летини.

У рату истините приче добијају сасвим другачији ефекат и једнако су опасне по оне које би требало да величају, као и по оне друге које би требало да означе као непријатеља. Први украјински мит који је свет био спреман да прогута био је онај о руској непобедивости. Заснован на медијским причама по којима су армији највеће државе на свету потребна свега два-три дана да потпуно овлада појединим балтичким државама, покренуо је и процене времена потребног да се „прегази” Украјина.

Чињеница да је у овом случају реч о другој по величини држави на континенту, с безмало 45 милиона становника, чија је историја обележена многим великим ратовима и несрећама, као да је пренебрегнута. Ово је и покренуло масовну бежанију ка Западу, али и уљуљкало Русе у уверењу да је победа њихових момака једини могући исход. Показало се да ни једно ни друго није тачно. И тако већ три месеца.

Као нереално се испоставило и да ће Запад без оклевања стати на страну Украјине. Да није баш све тако једноставно, схваћено је онога часа када су граничне службе појединих европских земаља почеле помније да проверавају папире избеглица, да задиру у њихово имовно стање, па чак и политичку наклоност. Укратко, да их пребројавају.

Уследио је отворени страх од могуће хладне зиме и несташице хране услед пребрзог и неселективног увођења економских санкција Русији. Потом је кренула рачуница о губицима изазваним затварањем руског неба за прелет авиона западних путничких компанија. Зазирање од шире употребе нуклеарне енергије као да је уминуло. И све зарад стављања на једну зараћену страну, без претходног сагледавања правих узрока сукоба.

Тада на сцену ступају митови попут горе набројаних. Медији, разна „министарства за истину”, међународни скупови, све је усмерено на то да се и они који имају неке своје, другачије муке, увуку у причу о једном сукобу који би лако могао да се претвори у неки нови Велики рат. А то је много лакше остварити ако имаш Бучу, „Азовстаљ”, приче о 40 милијарди долара америчке помоћи, улазак Шведске и Финске у НАТО. Па макар све било пуко медијско надигравање.