Понедељак, 27.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: Љубица Луковић

Понуда за Илона Маска

Од милијардера, који је купио „Твитер”, радо би прихватила донацију, која би јој омогућила да реализује пројекте „на чекању”, признаје драматуршкиња, ауторка сценарија за филм „Лето када сам научила да летим”
(Фотографије из личне архиве)

Филм „Лето када сам научила да летим”, адаптација истоименог романа Јасминке Петровић, с великим успехом приказује се у биоскопима Србије и региона. До сад га је видело више од 200.000 гледалаца, а недавно је у Малемеу освојио највише признање Европске асоцијације филма за децу. Режију ове духовите, дирљиве приче о београдској тинејџерки Софији, која први пут одлази на море с баком да упозна свој хрватски део породице у Старом граду на Хвару, потписује Радивој Раша Андрић, а сценарио је написала Љубица Луковић.

Младој уметници, која је дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, а затим завршила мастер програм „Серијал сторителинг” Интернационалне филмске школе у Келну (IFS), ово је био, како каже за „Магазин”, њен први „прави” сценарио. Пре тога радила је на сценарију домаће серије „Кљун”, која је премијерно приказана на фестивалу у Кану, у оквиру селекције „Кансерије” 2021, и ту освојила награду публике у главном такмичарском програму. Љубица је и један од сценариста серије „Блок 27” коју пратимо на каналу Суперстар ТВ, а ове године била је и чланица жирија за најбољи филм програма „Фест фокус” на јубиларном 50. Фесту.

Питамо је шта јој је од овога био највећи изазов и, с обзиром на то да живи у Келну, да ли јој је пандемија отежала рад на овим серијама и филму?

– „Лето када сам научила да летим” је мој први „прави” сценарио, зато је и најтежи. На њему сам испекла занат. На факултету нас пусте да се размаштамо и пишемо шта год нам падне на памет, без икакве свести о изводљивости и захтевима продукције. Моја „прва рука” сценарија вероватно би коштала десет милиона евра, тако да сам у ходу учила како да пишем економичније и практичније, боље и јаче приче које се не ослањају на скупе сетове и ефекте. На „Кљуну” је било лакше, јер сам терет писања делила с Матијом Драгојевићем, али процес је био дупло интензивнији и краћи, тако да отприлике дође на исто. Мислим да би о нашем процесу писања „Кљуна” могла да се сними солидна трагикомична мини-серија. С „Блоком” је било најлакше, јер смо га писали учетворо и супер се забављали. Пандемија је, заправо, донекле олакшала целу ситуацију, јер смо имали више времена да радимо на сценаријима, а и много је лакше фокусирати се на писање кад је законом забрањено да се иде напоље – признаје Љубица.

Објашњава да је један од разлога што се специјализирала за серије управо такав начин рада, у којем се ауторски тим окупи у такозваној соби писаца (writers room) где заједнички раде на сценарију и размењују идеје.

– Мислим да многи писци заправо мрзе чин писања, страшно је усамљено, напорно и излуђујуће. Насупрот томе, стварање приче у рајтерс руму узбудљиво је и много, много лакше. Имала сам среће да сам до сада радила са сјајним сценаристима, који не само да су мајстори свог заната, него су и веома духовити – каже Љубица.

Јасминка и Љубица на премијери филма

У „соби писаца

Рад на филмском сценарију је, међутим, нешто сасвим друго, поготово кад је реч о адаптацији романа који је донео ауторки чак пет престижних награда за литературу намењену деци.

 „Лето када сам научила да летим” требало је прилагодити филмској публици, пре свега тинејџерима, али и одраслима жељним да сазнају како данашње генерације младих виде места где су они некада проводили своја летовања.

– Без много размишљања прихватила сам понуду продуцената Маје Поповић Милојевић и Милана Стојановић да адаптирам ову књигу. Одрасла сам на књигама „Креативног центра” и часопису „Велико двориште”, тако да ми је Јасминка била једна од омиљених ауторки. Много ми се допадају њен хумор и начин на који комуницира с децом као с једнакима, не подилази им и био ми је главни циљ да сценарио то задржи. Раша Андрић био је од велике помоћи у раду на сценарију, посебно у проналажењу баланса између два слоја приче који се обраћају деци и одраслима. Ту смо се можда највише свађали, он је био „баба” а ја „Софија”, па смо се у борби свако за своју страну некако нашли на средини – открива Љубица тајну успешне сарадње на филму.

 Да ли је на студијама у Келну имала прилике да се бави писањем „тинејџерских сценарија”?

– Тамо сам се бавила искључиво драматургијом ТВ серија, јер се код нас нажалост тиме скоро нико не бави. Преплављени смо серијама које су заправо развучени филмови, што је погрешно: серија мора да има унутрашњу механику на нивоу сваког чина, епизоде, сезоне и целокупног серијала и да све то заједно функционише као целина, што захтева пуно посла, промишљања и сценариста. Искрено, највише ме интересују форма, структура и поигравање форматом, а тема је мање битна. Једно време говорила сам да сам писац „црних комедија”, али сам схватила да сам до сада писала филм за децу, мистерију, трилер, хорор, све само не црну комедију, тако да се више не бавим никаквим категоризацијама. Привлаче ме све приче у којима видим нешто занимљиво, узбудљиво и којима могу да дам неки жанровски зачин, да направим неку субверзију. Позориште ми је одавно склизнуло с радара, што ми је жао, али ко зна, можда једног дана – не одустаје драматуршкиња.

Индонежанско искуство

Пре одласка у Немачку Љубица је годину дана боравила у Џогџакарти као стипендисткиња владе Индонезије, па смо радознали да ли намерава да и своју „индонежанску причу” пренесе на филмско платно?

– После дипломирања и неуспешних годину дана на мастеру теорије филма била сам у великој кризи идентитета. Тада нисмо имали оволику хиперпродукцију, па ми каријера у писању није деловала баш обећавајуће, као да нисам имала о чему да пишем са 23 године, осим о сопственој кризи идентитета. Одлазак у Индонезију био је импулсивна одлука, жеља да доживим нешто другачије, да „пронађем себе”. Иако сам стално понављала да ја нисам једна од празноглавих белкиња на свом „једи, моли, воли” духовном пропутовању, тешка срца признајем да сам управо то била. Стигла сам на „егзотични Исток” с веома погрешним, у суштини евроцентричним идејама и очекивањима, али целокупно искуство боравка у Индонезији ме је очврснуло и припремило за живот – прича наша саговорница.

Тамо је, наиме, схватила да не жели да заувек „кулира” на рајској плажи с кокосом, него да заиста буде писац, па је тако отишла у Немачку на мастер.

– Ако икад напишем нешто о Индонезији, биће то веома критична сатира западњачког неоколонијализма, својеврсни „анти једи, моли, воли”. Тешко да ћу наћи издавача или продуцента заинтересованог за такву интерпретацију – свесна је Љубица.

По сопственом признању, у сваком тренутку ради на три до пет пројеката истовремено и размишља о још три до пет којима би се бавила кад би имала времена. Тренутно је усмерена на нови сценарио за децу („А можда напишем и књигу”, додаје), као и на сценарио за једну урбану комедију коју радим са својим кумом Матијом Драгојевићем.

Кад би у овом тренутку добила „понуду живота”, шта би то било?

– Када је Илон Маск купио „Твитер” повела се интересантна дискусија о вредности онога што стварамо. Мој дечко заступа тезу да је свако дело непроцењиво и да он никако не би продао нешто што је створио, да неко с тиме ради шта год хоће (па и да га уништи). Ја сам, пак, отворена за преговоре. Рецимо, не бих одбила милијарду долара – смеје се Љубица.

Наиме, примећује, иако воли да пише, сматра да је то првенствено посао и садашња окупација, али с милијарду долара могла би да уради толико тога за себе и друге, што је далеко вредније од њеног „уметничког поноса”.

– Ако Илон има још коју милијарду с којом не зна шта ће, ево ја имам неколико сценарија на лагеру – каже драматуршкиња.

Екипа филма на Хвару

Не занима ме Холивуд

– Никад нисам трајно остала у Келну, одлазила сам на по три месеца, колико су трајали семестри, а остатак времена проводила код куће. Тако се наставило после мастера, мало сам овде, мало тамо. Ето, цео живот сам се питала шта у интервјуима значи кад неко каже „живим на релацији Београд–Лондон”, изгледа да сам коначно схватила. И даље сам везана за свој факултет у Келну, који често организује занимљива предавања, звали су и мене да одржим неки разговор с млађим генерацијама, волела бих да се укључим и као предавач. Докле год тамо напредујем, одлазићу, али кад стекнем довољно знања враћам се у Београд за стално. С обзиром на то да ме не интересују теорија и наука, а ни лактање у Холивуду, једини циљ којем сад стремим јесте да све што сам научила применим у Србији. Наши редитељи ионако стално кукају како нема добрих, школованих сценариста.

Како сам постала драматург

За све су криви Филолошка гимназија, односно професорке Александра Кузмић и Драгана Ћећез Иљукић које су ми предавале књижевност и српски језик и подстицале ме да пишем. Организовале су фестивал „Драмско надигравање”, за који сам три године узастопно писала и режирала текстове, а с једним од њих и уписала ФДУ.

Уметничка породица

Нажалост, немам инспиративну причу о родитељима који су ме терали да будем адвокат или доктор, а ја се тешком муком изборила за уметност. Моја цела породица бави се неком врстом уметности, и мото нам је увек био „јешћемо шпагете” кад је требало да се приштеди за екскурзију или нове патике. Штавише, мислим да је тата био мало разочаран што нисам отишла на сликарство него на драматургију, али ме је великодушно пустио да се „пронађем”. Рекла бих да су сви око мене били толико пуни подршке и љубави да ми је најтеже било да превазиђем сопствену несигурност, аутосаботажу и синдром уљеза, с којим се и даље борим. За све остало, хвала мојим дивним родитељима, пријатељима и посебно брату програмеру што бар једно од нас има стабилан посао, па ја имам луксуз да се тражим и радим на себи.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.