Sreda, 29.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: Ljubica Luković

Ponuda za Ilona Maska

Od milijardera, koji je kupio „Tviter”, rado bi prihvatila donaciju, koja bi joj omogućila da realizuje projekte „na čekanju”, priznaje dramaturškinja, autorka scenarija za film „Leto kada sam naučila da letim”
(Фотографије из личне архиве)

Film „Leto kada sam naučila da letim”, adaptacija istoimenog romana Jasminke Petrović, s velikim uspehom prikazuje se u bioskopima Srbije i regiona. Do sad ga je videlo više od 200.000 gledalaca, a nedavno je u Malemeu osvojio najviše priznanje Evropske asocijacije filma za decu. Režiju ove duhovite, dirljive priče o beogradskoj tinejdžerki Sofiji, koja prvi put odlazi na more s bakom da upozna svoj hrvatski deo porodice u Starom gradu na Hvaru, potpisuje Radivoj Raša Andrić, a scenario je napisala Ljubica Luković.

Mladoj umetnici, koja je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim završila master program „Serijal storiteling” Internacionalne filmske škole u Kelnu (IFS), ovo je bio, kako kaže za „Magazin”, njen prvi „pravi” scenario. Pre toga radila je na scenariju domaće serije „Kljun”, koja je premijerno prikazana na festivalu u Kanu, u okviru selekcije „Kanserije” 2021, i tu osvojila nagradu publike u glavnom takmičarskom programu. Ljubica je i jedan od scenarista serije „Blok 27” koju pratimo na kanalu Superstar TV, a ove godine bila je i članica žirija za najbolji film programa „Fest fokus” na jubilarnom 50. Festu.

Pitamo je šta joj je od ovoga bio najveći izazov i, s obzirom na to da živi u Kelnu, da li joj je pandemija otežala rad na ovim serijama i filmu?

– „Leto kada sam naučila da letim” je moj prvi „pravi” scenario, zato je i najteži. Na njemu sam ispekla zanat. Na fakultetu nas puste da se razmaštamo i pišemo šta god nam padne na pamet, bez ikakve svesti o izvodljivosti i zahtevima produkcije. Moja „prva ruka” scenarija verovatno bi koštala deset miliona evra, tako da sam u hodu učila kako da pišem ekonomičnije i praktičnije, bolje i jače priče koje se ne oslanjaju na skupe setove i efekte. Na „Kljunu” je bilo lakše, jer sam teret pisanja delila s Matijom Dragojevićem, ali proces je bio duplo intenzivniji i kraći, tako da otprilike dođe na isto. Mislim da bi o našem procesu pisanja „Kljuna” mogla da se snimi solidna tragikomična mini-serija. S „Blokom” je bilo najlakše, jer smo ga pisali učetvoro i super se zabavljali. Pandemija je, zapravo, donekle olakšala celu situaciju, jer smo imali više vremena da radimo na scenarijima, a i mnogo je lakše fokusirati se na pisanje kad je zakonom zabranjeno da se ide napolje – priznaje Ljubica.

Objašnjava da je jedan od razloga što se specijalizirala za serije upravo takav način rada, u kojem se autorski tim okupi u takozvanoj sobi pisaca (writers room) gde zajednički rade na scenariju i razmenjuju ideje.

– Mislim da mnogi pisci zapravo mrze čin pisanja, strašno je usamljeno, naporno i izluđujuće. Nasuprot tome, stvaranje priče u rajters rumu uzbudljivo je i mnogo, mnogo lakše. Imala sam sreće da sam do sada radila sa sjajnim scenaristima, koji ne samo da su majstori svog zanata, nego su i veoma duhoviti – kaže Ljubica.

Jasminka i Ljubica na premijeri filma

U „sobi pisaca

Rad na filmskom scenariju je, međutim, nešto sasvim drugo, pogotovo kad je reč o adaptaciji romana koji je doneo autorki čak pet prestižnih nagrada za literaturu namenjenu deci.

 „Leto kada sam naučila da letim” trebalo je prilagoditi filmskoj publici, pre svega tinejdžerima, ali i odraslima željnim da saznaju kako današnje generacije mladih vide mesta gde su oni nekada provodili svoja letovanja.

– Bez mnogo razmišljanja prihvatila sam ponudu producenata Maje Popović Milojević i Milana Stojanović da adaptiram ovu knjigu. Odrasla sam na knjigama „Kreativnog centra” i časopisu „Veliko dvorište”, tako da mi je Jasminka bila jedna od omiljenih autorki. Mnogo mi se dopadaju njen humor i način na koji komunicira s decom kao s jednakima, ne podilazi im i bio mi je glavni cilj da scenario to zadrži. Raša Andrić bio je od velike pomoći u radu na scenariju, posebno u pronalaženju balansa između dva sloja priče koji se obraćaju deci i odraslima. Tu smo se možda najviše svađali, on je bio „baba” a ja „Sofija”, pa smo se u borbi svako za svoju stranu nekako našli na sredini – otkriva Ljubica tajnu uspešne saradnje na filmu.

 Da li je na studijama u Kelnu imala prilike da se bavi pisanjem „tinejdžerskih scenarija”?

– Tamo sam se bavila isključivo dramaturgijom TV serija, jer se kod nas nažalost time skoro niko ne bavi. Preplavljeni smo serijama koje su zapravo razvučeni filmovi, što je pogrešno: serija mora da ima unutrašnju mehaniku na nivou svakog čina, epizode, sezone i celokupnog serijala i da sve to zajedno funkcioniše kao celina, što zahteva puno posla, promišljanja i scenarista. Iskreno, najviše me interesuju forma, struktura i poigravanje formatom, a tema je manje bitna. Jedno vreme govorila sam da sam pisac „crnih komedija”, ali sam shvatila da sam do sada pisala film za decu, misteriju, triler, horor, sve samo ne crnu komediju, tako da se više ne bavim nikakvim kategorizacijama. Privlače me sve priče u kojima vidim nešto zanimljivo, uzbudljivo i kojima mogu da dam neki žanrovski začin, da napravim neku subverziju. Pozorište mi je odavno skliznulo s radara, što mi je žao, ali ko zna, možda jednog dana – ne odustaje dramaturškinja.

Indonežansko iskustvo

Pre odlaska u Nemačku Ljubica je godinu dana boravila u Džogdžakarti kao stipendistkinja vlade Indonezije, pa smo radoznali da li namerava da i svoju „indonežansku priču” prenese na filmsko platno?

– Posle diplomiranja i neuspešnih godinu dana na masteru teorije filma bila sam u velikoj krizi identiteta. Tada nismo imali ovoliku hiperprodukciju, pa mi karijera u pisanju nije delovala baš obećavajuće, kao da nisam imala o čemu da pišem sa 23 godine, osim o sopstvenoj krizi identiteta. Odlazak u Indoneziju bio je impulsivna odluka, želja da doživim nešto drugačije, da „pronađem sebe”. Iako sam stalno ponavljala da ja nisam jedna od praznoglavih belkinja na svom „jedi, moli, voli” duhovnom proputovanju, teška srca priznajem da sam upravo to bila. Stigla sam na „egzotični Istok” s veoma pogrešnim, u suštini evrocentričnim idejama i očekivanjima, ali celokupno iskustvo boravka u Indoneziji me je očvrsnulo i pripremilo za život – priča naša sagovornica.

Tamo je, naime, shvatila da ne želi da zauvek „kulira” na rajskoj plaži s kokosom, nego da zaista bude pisac, pa je tako otišla u Nemačku na master.

– Ako ikad napišem nešto o Indoneziji, biće to veoma kritična satira zapadnjačkog neokolonijalizma, svojevrsni „anti jedi, moli, voli”. Teško da ću naći izdavača ili producenta zainteresovanog za takvu interpretaciju – svesna je Ljubica.

Po sopstvenom priznanju, u svakom trenutku radi na tri do pet projekata istovremeno i razmišlja o još tri do pet kojima bi se bavila kad bi imala vremena. Trenutno je usmerena na novi scenario za decu („A možda napišem i knjigu”, dodaje), kao i na scenario za jednu urbanu komediju koju radim sa svojim kumom Matijom Dragojevićem.

Kad bi u ovom trenutku dobila „ponudu života”, šta bi to bilo?

– Kada je Ilon Mask kupio „Tviter” povela se interesantna diskusija o vrednosti onoga što stvaramo. Moj dečko zastupa tezu da je svako delo neprocenjivo i da on nikako ne bi prodao nešto što je stvorio, da neko s time radi šta god hoće (pa i da ga uništi). Ja sam, pak, otvorena za pregovore. Recimo, ne bih odbila milijardu dolara – smeje se Ljubica.

Naime, primećuje, iako voli da piše, smatra da je to prvenstveno posao i sadašnja okupacija, ali s milijardu dolara mogla bi da uradi toliko toga za sebe i druge, što je daleko vrednije od njenog „umetničkog ponosa”.

– Ako Ilon ima još koju milijardu s kojom ne zna šta će, evo ja imam nekoliko scenarija na lageru – kaže dramaturškinja.

Ekipa filma na Hvaru

Ne zanima me Holivud

– Nikad nisam trajno ostala u Kelnu, odlazila sam na po tri meseca, koliko su trajali semestri, a ostatak vremena provodila kod kuće. Tako se nastavilo posle mastera, malo sam ovde, malo tamo. Eto, ceo život sam se pitala šta u intervjuima znači kad neko kaže „živim na relaciji Beograd–London”, izgleda da sam konačno shvatila. I dalje sam vezana za svoj fakultet u Kelnu, koji često organizuje zanimljiva predavanja, zvali su i mene da održim neki razgovor s mlađim generacijama, volela bih da se uključim i kao predavač. Dokle god tamo napredujem, odlaziću, ali kad steknem dovoljno znanja vraćam se u Beograd za stalno. S obzirom na to da me ne interesuju teorija i nauka, a ni laktanje u Holivudu, jedini cilj kojem sad stremim jeste da sve što sam naučila primenim u Srbiji. Naši reditelji ionako stalno kukaju kako nema dobrih, školovanih scenarista.

Kako sam postala dramaturg

Za sve su krivi Filološka gimnazija, odnosno profesorke Aleksandra Kuzmić i Dragana Ćećez Iljukić koje su mi predavale književnost i srpski jezik i podsticale me da pišem. Organizovale su festival „Dramsko nadigravanje”, za koji sam tri godine uzastopno pisala i režirala tekstove, a s jednim od njih i upisala FDU.

Umetnička porodica

Nažalost, nemam inspirativnu priču o roditeljima koji su me terali da budem advokat ili doktor, a ja se teškom mukom izborila za umetnost. Moja cela porodica bavi se nekom vrstom umetnosti, i moto nam je uvek bio „ješćemo špagete” kad je trebalo da se prištedi za ekskurziju ili nove patike. Štaviše, mislim da je tata bio malo razočaran što nisam otišla na slikarstvo nego na dramaturgiju, ali me je velikodušno pustio da se „pronađem”. Rekla bih da su svi oko mene bili toliko puni podrške i ljubavi da mi je najteže bilo da prevaziđem sopstvenu nesigurnost, autosabotažu i sindrom uljeza, s kojim se i dalje borim. Za sve ostalo, hvala mojim divnim roditeljima, prijateljima i posebno bratu programeru što bar jedno od nas ima stabilan posao, pa ja imam luksuz da se tražim i radim na sebi.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.