Бомбама и на децу с посебним потребама

У последњих неколико дана у средствима информисања свакодневно су објављиване вести о дојавама о постављеним бомбама у школама, што је врхунац варварства. На дан када ово пишем посебно ме је пренеразила вест о дојави да су бомбе постављене и у школи за децу с посебним потребама. Имам 75 година и дванаестогодишњег унука с Дауновим синдром. Зове се Андреј и похађа Школу за децу са посебним потребама „Милан Петровић” у Новом Саду. Ћерка ме је ујутру пробудила и обавестила да ученици ове школе неће ићи на наставу јер је дојављено да је у школској згради постављена бомба.

Недостају ми речи да изразим свој протест, а верујем и негодовање осталих добронамерних људи против оваквог дивљачког чина. То је злочин против човечности. Та деца су већ ускраћена за обичне људске радости. Коме су она нешто згрешила? Како им објаснити шта се дешава? Зашто им додатно отежавати живот због нељуди који немају храбрости ни да се потпишу испод својих претњи? То су тако мила деца и ја сам неизмерно поносан на свог унука. Колико је само уложено љубави, труда и свега осталог да би он и остали његови другови дошли до садашњег стања... Колико су само њихове породице уложиле у њих и сада је неко нашао да се јуначи пред овом децом. То су монструми у људском облику и заслужују само највећи презир. Док пишем ово писмо сузе ми навиру на помисао да постоје такви људи. Куда иде овај свет кад су му и деца с посебним потребама крива?

Стеван С. Мицковић,
дипл. грађ. инж. у пензији, Кикинда