Bombama i na decu s posebnim potrebama

U poslednjih nekoliko dana u sredstvima informisanja svakodnevno su objavljivane vesti o dojavama o postavljenim bombama u školama, što je vrhunac varvarstva. Na dan kada ovo pišem posebno me je prenerazila vest o dojavi da su bombe postavljene i u školi za decu s posebnim potrebama. Imam 75 godina i dvanaestogodišnjeg unuka s Daunovim sindrom. Zove se Andrej i pohađa Školu za decu sa posebnim potrebama „Milan Petrović” u Novom Sadu. Ćerka me je ujutru probudila i obavestila da učenici ove škole neće ići na nastavu jer je dojavljeno da je u školskoj zgradi postavljena bomba.

Nedostaju mi reči da izrazim svoj protest, a verujem i negodovanje ostalih dobronamernih ljudi protiv ovakvog divljačkog čina. To je zločin protiv čovečnosti. Ta deca su već uskraćena za obične ljudske radosti. Kome su ona nešto zgrešila? Kako im objasniti šta se dešava? Zašto im dodatno otežavati život zbog neljudi koji nemaju hrabrosti ni da se potpišu ispod svojih pretnji? To su tako mila deca i ja sam neizmerno ponosan na svog unuka. Koliko je samo uloženo ljubavi, truda i svega ostalog da bi on i ostali njegovi drugovi došli do sadašnjeg stanja... Koliko su samo njihove porodice uložile u njih i sada je neko našao da se junači pred ovom decom. To su monstrumi u ljudskom obliku i zaslužuju samo najveći prezir. Dok pišem ovo pismo suze mi naviru na pomisao da postoje takvi ljudi. Kuda ide ovaj svet kad su mu i deca s posebnim potrebama kriva?

Stevan S. Micković,
dipl. građ. inž. u penziji, Kikinda