Сећање на младост

Преживели који ће и ове године обележити Дан младости сигурно неће захтевати да се њихов заборављени празник уврсти у календар међу нерадне. Јер, и године су им увелико такве, па још обојене пензионерском доколицом. Али ваља се присетити оних дана.

У холу основне школе надомак Дунав станице висила је огромна слика Маршала окруженог пионирима: он сетно замишљен, а малишани раздрагано насмејани. Деца су се сродила са том црно-белом композицијом и нико на њу није обраћао посебну пажњу радним данима, али сваког 25. маја пред сликом би у рану зору затицали учитеља Коју Бубоњу како у ставу мирно с песницом прислоњеном уз десну слепоочницу поздравља свог врховног команданта, до звона којим је означаван почетак првог часа.

Тако се сазнало да је учитељ Која био првоборац, ратни војни инвалид, и да је рањаван толико пута да је право чудо како је из рата изнео живу главу. Хтео га је метак, шта ли? Једино што се није дознало било је ко га је, и зашто, произвео у учитеља? Слова није писао, већ цртао, мучио се над сваким као да осликава Сикстинску капелу, а грозио се лепог писања, које се тада учило као посебан предмет, колико и деца. Зато су његови ученици имали неразговетан „докторски рукопис”. Али, умео је да прича чудесне приче: дечак из Крајине, збегови, пушка „талијанка”, јуриши, повлачења, офанзиве и противофанзиве, рањавања, смрт, живот, туга чешће него радост и коначно слобода. Због тих прича његови ђаци би из племенитости, да је такав школски предмет уопште постојао, добијали чисте петице.

Отишао је у пензију пре свог врховног команданта јер он је до смрти био доживотан, па се веровало да је учитељ Која у свом скромном стану на Хаџипоповцу, на месту иконе држао Слику пред којом је наставио да изводи тај ритуал о свим већим празницима. А да ли је дочекао и 4. мај 1980. и како га је преживео, не зна се.

Данас обележавамо дане ластавица, носорога, борбе против АИДС-а, експерименталних животиња, Дан заљубљених, пијаних... а сваког 25. маја и Дан пешкира у спомен Дагласу Адамсу, док смо Дан младости пре више од четири деценије испратили у „ропотарницу хисторије” као да бисмо што пре да заборавимо на најлепши период живота сваког, а посебно најстаријих.

Или је све препуштено слободи избора, па ко хоће, нек слави. Таквима – срећан данашњи празник.