Земља невероватне природе

„Јел’ вам први пут да летите балоном?”, пита Турчин Али Кебапчи док вештим покретима помера вентиле и пушта пламен из горионика како би одвојио летелицу од земље.

„Јесте”, углас вичу туристи, њих тридесетак, збијени у тесним одељцима огромне корпе.

„И мени”, одговара наш пилот са широким осмехом на лицу и, наравно, цела долина се ори од смеха.

Авантура зависи од јачине ветрова

Баш то је било потребно да се и они који страхују од непознатог или се плаше висине, али су ипак желели да се упусте у необичну једночасовну авантуру на кападокијском небу, ослободе страха. Због ње су устали пре свитања и у хладној ноћи возећи се неким од стотина комбија стигли на дестинацију – пред долину из које је требало да се балоном вину у ваздух.

И ту је неизвесност била велика: да ли ће радарска контрола дати дозволу за полетање? Група која је боравила у Кападокији пре нас четири дана је долазила на одредиште у цик зоре у нади да ће полетети. Али, дозволу ниједног јутра нису добили. Разлог је јак ветар који дува долинама и брдима ове турске области, а једини период у току дана када повремено стане је баш рано јутро – између пет и осам часова.

И док се корпа нечујно одваја од поља, задивљено гледамо око себе. На стотине црвених, жутих, зелених, плавих и шарених балона носећи радознале путнике полако креће на свој лет. Ускоро је небо изнад Беле и Црвене долине препуно шарених летелица које на различитим висинама почињу обилазак.

„Сада ћете видети лепоте Беле долине”, одјекује глас нашег пилота док стручно управља балоном смањујући пламен горионика како бисмо се спустили што ниже.

И тек неколико метара изнад земље провлачимо се између стубова које је природа вајала милионима година. Туристи журе да фотографишу прелепи крајолик и да направе што више селфија док се зора полако пробија кроз облаке терајући мрак.

Из Беле одлазимо у Црвену долину, где нас дочекује још необичнији призор: као да смо на другој планети. Стотине стубова црвенкасте боје с „капама” на врху шире се долином и околним брдима, а Али провлачи балон између њих.

„Ауууууу!”, вичу путници док корпа готово додирује врхове стубова и брдо испред нас, али пилот пун самопоуздања „извлачи” летелицу изнад долине и полако се пењемо ка облацима. Око нас све постаје необично тихо.

„Налазимо се на висини од 400 метара”, обавештава нас Али. Чини нам се да стојимо на једном месту у ваздуху. Осећамо благо подрхтавање корпе, а пилот нас уверава да је све у реду: то су, како каже, само ваздушне струје.

Настављамо магично путовање – летимо изнад Долине љубави, кападокијских брда и поља задивљени оним што видимо. Предели испод нас препуни нестварних облика и небо око нас пуно шарених балона. Тишину која нас обавија само повремено прекидају Алијев глас и бука горионика кад наш пилот појачава или смањује пламен.

„Зашто се спуштамо?!”, вичу путници. „Није прошло ни пет минута.”

И као по команди, сви гледамо на сатове и у мобилне телефоне: прошло је сат и пет минута. Нама се чинило као да је ова авантура трајала тренутак. Време за приземљење је заиста дошло, иако су многи били разочарани што не могу да лете макар минут дуже.

За само неколико секунди на до тада празном пољу којем смо се лагано приближавали створили су се Алијеви помоћници, који су аутомобилом довезли и огромну равну приколицу. Баш на њу Али је спустио корпу балона и замолио туристе да сачекају само још неколико тренутака: толико је било потребно младићима да обезбеде корпу, прихвате врх балона, оборе га на земљу како не би пао на путнике и донесу мердевине како би се гости спустили на земљу. И док смо сви изашли из корпе, пред нама је већ био распремљен сто са чашама и „шампањцем” у облику сока да наздравимо за наш први лет балоном.

Ова атракција главни је туристички догађај у Кападокији, али не и једини. Још много шта може да се види у овој прелепој турској области у регији Анадолији, насталој пре више од 5.000 година и окруженој угашеним вулканима. Милионима година вулкански пепео и лава, ерозије земљишта, вода и ветар стварали су прелепе пределе с јединственим стубовима с „капама”, такозваним вилинским димњацима, који се уздижу у долинама и стенама у којима су људи миленијумима, све до данашњих дана, свијали своје домове.

Село Зелве

У близини града Ургупа, на узвишењу дубоко у стенама, налази се село Зелве, које је све до педесетих година прошлог века било насељено. У жељи да сачувају локалитет и његов значај, али и да омогуће долазак туриста у што већем броју, турске власти су преселиле житеље Зелвеа на другу локацију, а село је постало туристичка дестинација.

Само место раштркано је по узвишењима, а уместо кућа какве смо навикли да видимо, људи су правили домове у стенама. Верује се да су први становници у овим крајевима били Хетити и да су први домови на литицама створени између другог и трећег миленијума пре нове ере. Касније су овај крај највише насељавали хришћани, пре свега Грци, који су 1922. године, због размене становништва, морали да напусте турску територију.

На падинама и у долинама житељи Зелвеа гајили су најчешће грожђе, а осим домова, у стенама су правили и цркве, оставе за храну и све остало што им је било неопходно за живот у овом крају.

Долина монаха

Међу долинама несвакидашње лепоте налази се и Долина монаха у којој су камене формације вулканског порекла, такозвани вилински димњаци, више од 15 метара. По легенди, монаси који су пре четири или пет миленијума дошли у овај крај и тражили место за живот угледали су три огромна стуба, одвојена од других и повезана у целину. За њих је то био знак да су наишли на „свето тројство” и баш ту су одлучили да остану и направе домове у стенама. Данас је Долина монаха још једна туристичка атракцији у Земљи лепих коња – Кападокији.