Абортус – између дозволе и забране

Готово пола века од када је амерички Врховни суд дао женама за право да одлучују о сопственој трудноћи, све је вероватније да ће сада то право да им укине. Тамошња јавност страхује да ће, одмах после пресуде Врховног суда, око 20 конзервативних држава забранити абортус. Док већина Американаца подржава право на медицински прекид трудноће, политичари се надају да ће и ову тему окренути у своју корист – за конзервативце то је прилика да стигну до срца најтврђих бирача, а за демократе мање непријатна тема од економских проблема. И у Европи је ово питање актуелно – иако је у већини земаља абортус легалан медицински захват, жене у Пољској и Мађарској се суочавају са све рестриктивнијим законима, док је на Малти прекид трудноће забрањен.

А на Балкану расправе о абортусу недавно је пробудио случај Миреле Чавајде, Загрепчанке којој су лекари у 27. недељи трудноће одбили да изведу побачај иако је тада установљено да плод нема шанси да победи тумор на мозгу. Мада хрватски закон у оваквим ситуацијама недвосмислено омогућава прекид трудноће и након десете недеље, тамошњи лекари позвали су се на приговор савести. Ово право у Хрватској се обилато користи, па подаци правобранитељке за равноправност полова показују да се 2018. године 59 одсто лекара позивало на савест.
А какав је ситуација у Србији? Као и у комшилуку, прекид трудноће на захтев пацијената легалан је до десете недеље трудноће и свака жена самостално може да одлучи да ли ће да роди или не. Према последњим доступним подацима Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”, пре две године обављено је укупно 11.584 прекида трудноће. Гинеколози сведоче да се на овај корак најчешће одлучују удате жене, које су уз то и мајке двоје деце. Статистика показује и да је чак 70 одсто жена које су се обратиле лекару имале између 25 и 34 године, док је млађих од 20 година било 3,2 одсто.

Ове бројке делују посебно забрињавајуће у судару са статистиком која показује да се становништво Србија годишње смањује за по један град. С друге стране, здравствене власти, борећи се са белом кугом, издвајају све већа средства за финансирање вантелесне оплодње, подижу старосну границу за жене којима је ово можда једина шанса да добију дете, а из буџета се издвајају све већа средства за подстицај рађања.
Каква год да су законска решења и статистике у друштву је актуелна расправа ко је у праву –они који се залажу за живот или они који се залажу за избор? И увек је отворено питање где повући границу између дозволе и забране?
– Важно је да жене имају избор, али и да разумеју да абортус није исто што и стоматолошка интервенција и да га не схватају као контрацептивно средство. Став „увек можеш да абортираш” је опасан и говори нам да је неопходна едукација. Нажалост, многе жене одлазе код доктора тим поводом а да и нису свесне како ће након тога да осећају. За велики број њих абортус је трауматично искуство и најчешће се суочавају са осећајем туге, кривице, жаљењем… Зато је важна подршка и породице и психолога и друштва – објашњава за „Политику” психолог и психотерапеут Александра Јанковић.

Разлоге за прекид трудноће код жена које већ имају децу наша саговорница види пре свега у рационализацији, али неретко и у стилу живота.

– Недостатак финансијских средстава, постпандемијска криза и осећај да је свет постао опасно место за живот, неки су од разлога. Такође, живимо у доба хедонизма у којем људи не желе да поднесу жртву и где је све сведено на материјално, па се кроз ту призму гледа и на нов живот. С друге стране, код жена које нису рађале постоји страх од абортуса у смислу да ли ће ова интервенција оставити трајне последице на репродуктивни систем и зато је њих мање у овој статистици – истиче Александра Јанковић.

У друштву често жене које абортирају бивају етикетиране као размажене, а наша саговорница наглашава да се са стигматизацијом суочавају и мајке које су више пута рађале, као и жене које немају децу.
– О њима се прича као о непотпуно оствареним особама, док оне које су се порађале три или четири пута бивају окарактерисане као примитивне, као особе које ништа друго у животу не раде осим што рађају. А жигосане су и оне жене које се одлуче да прекину трудноћу, од лекара који их осуђују што су дошле на ту интервенцију до средине у којој живе. У свим овим случајевима све се ломи на леђима жена – наглашава наша саговорница.