Деца из „Олује” и Славонског Брода

Никада нећемо сазнати какав би живот имало најмање шесторо српске деце која су погинула у избегличкој колони током операције „Олуја” када су их бомбардовали „мигови” хрватског зракопловства. Борхес је писао да је сваки догађај низ случајности који су до тог дана путовали вековима кроз прошлост и сусрели се у једном тренутку. Није искључено да би неко од страдале деце, да се злочин није догодио и да хрватски пилоти нису ушли у ваздушни простор Босне и ракетирали колону, низом сплета околности, доспео у Индустријско-занатску школу у Славонском Броду.

У тој школи стваран је кадар за машинске послове металског смера за потребе велике фабрике вагона и мостова. Некада је та творница, а касније и школа, носила име народног хероја Ђуре Ђаковића, баш као што се тако звала улица у близини мог стана у Београду. Са сломом социјализма, нове демократске гарнитуре прецртале су име Ђуре Ђаковића, некадашњег организационог секретара ЦК КПЈ са школа и са улица по читавој Југославији. Мора да је био опак тип тај специјалац Коминтeрне и борац за радничка права, рођен у близини Славонског Брода, оног истог града у којем су пре неколико дана позирали матуранти у береткама, маскирним панталонама и црним мајицама.

Крај је маја 2022. године, а на мајицама тинејџера пише „За норијаду спремни”. Клинци салутирају нацистичким поздравом, док их професорка хрватског језика Нивес Ромањек, треба упамтити то име, у истој морбидној одевној комбинацији фотографише смешећи се, а затим фотографију ставља на „Фејсбук”. Занемаримо сада чињеницу да се ракетирање избегличке колоне из ваздуха догодило пре 27 година, да би убијена деца од метака и бомби испаљених из хрватских „мигова” с којих је скинут знак ЈНА, као што је поништен друг Ђуро Ђаковић, сада били одрасли људи и имали своју децу и сместимо их и борхесовску фикцију у којој не постоје ни простор, ни време, заједно с матурантима неке друге професорке, која презире усташтво и учи своје ђаке да читају стихове Ивана Горана Ковачића.

„Сваки писац ствара своје претходнике”, написао је Борхес у свом есеју о Кафки. „Његова дела утичу на наше виђење прошлости, као што ће утицати и на будућност”, написао је творац латиноамеричке фантастике, што ће рећи да је професорка хрватског језика, ако се држимо борхесовске детективске метафизике, могла да научи своје матуранте како и прошлост и будућност могу да буду другачије од оне коју је изабрала – језива усташка идеологија уместо поезије. То је она научила своје одељење у којем би, да она није уписала студије књижевности, у замишљеном разреду, можда седело неко од страдале деце из избегличке колоне коју су гађали хрватски „мигови”.

Професорка је била вероватно девојчица када су четворица хрватских пилота наредили или сами летели над колоном у којој је погинуло 13 српских цивила који су заувек напуштали своје домове. И међу њима најмање шесторо деце. Оптужница српског тужилаштва за ратне злочине против хрватских пилота никако се не односи на њу. Али њен избор, попут хрватске политичке и интелектуалне елите, не само да летаче из „мигова” ужаса пројектује као националне хероје већ је и та свест усађена у децу која су, стицајем околности које путују вековима, могла да седе у клупама с децом из српске избегличке колоне.

Ствар је, дакле, у избору прошлости и будућности. Сумњам да су чланови Хрватске академије знаности и уметности икада то желели да разумеју, када су, такође пре неколико дана, усвојили документ којим траже да Србија пре уласка у ЕУ испуни читав списак услова. Хрватски знанственици ултимативно захтевају од Србије да престане с подстицањем непријатељства према Хрватској, да се одрекне великосрпске пропаганде, као што су питања Буњеваца, језика, јасеновачког мита и односа према Алојзију Степинцу.

И док готово да нема никакве разлике између трасе којом су јасеновачке жртве путовале ка логору смрти од избегличке колоне из „Олује” која је бежала ка Србији неколико деценија касније, Србији се још намеће и то да је САНУ створила тајни „Меморандум 2” из 2011. године, као својеврсни оријентир за деловање чланова Владе Србије и државних званичника, у коначном заокруживању идеје „велике Србије”. Као један од главних извођача радова на терену помиње се Милорад Додик, наводни бајпас између Србије и Републике Српске.

И било би то супер, како би вероватно с осмехом прокоментарисала професорка хрватског језика из Славонског Брода, да труст мозгова Хрватске академије знаности тобоже не види како су Хрвати и Срби савезници у Босни, а да им је заједнички адвокат управо Миле од Лакташа, који одбраном изворног Дејтонског споразума заступа интересе и једних и других, насупрот идеји о унитарној Босни осведоченог „грађанисте” Бакира Изетбеговића.

Оптужница против четворице хрватских пилота тек је наизглед ујединила пранепријатеље у самој Хрватској – председника Зорана Милановића и премијера Андреја Пленковића. Али, Милановић подсећа на дете Трампа, који је ставио прст у прекидач, свестан да ако хоће да опстане и нарасте, мора да следи мрачни наратив који је затровао матуранте из Славонског Брода. Нису крива деца!

Милановић је остатак левичарске буке неговане у Рачановој партији неокомуниста, појачане разочараношћу што није био прави Хрват из Крлежине кишне новембарске ноћи 1918, па зато Зоран све чешће попут грабљивца на јавно мњење жели да скрене пажњу приземним егзибиционизмом. Тако поново трага за дедом усташом ког никада није имао. Никако не смемо одустати од Борхеса, како би схватили да фикција замењује стварност јер Зокијев деда је био партизан, али га његов унук по потреби на ономе свету прекомандује у војника „црне легије” или му опет, по потреби, ставља петокраку.

Милановић ипак има много више осећаја за менталитет региона од премијера Пленковића, школованог чиновника у стерилним канцеларијама Брисела који много више ћути, за разлику од брбљивца са Пантовчака, док Хрватска академија саопштава Пленковићеве мисли.

Одржавање тензија у хрватско-српским односима, осим историјских траума, има и свакодневне прагматичне циљеве, као завеса иза које се одвија политички водвиљ у Хрватској. Националистичком буком политичка елита настоји да одржи континуитет ослобађања, у којој свако од њих настоји да се избори за што више место на лествици земаљских светаца хрватског екстремизма. Ко ће достићи прећутни статус наследника оца нације, Фрање Туђмана!

Тако и Милановић и Пленковић, и академици, и професорка хрватског, врше накнадну легитимизацију прошлости оптерећене ратним злочинима и етничким прогонима. И то чине пројектујући опасност и „зло” не само у карактерној слабости српског народа већ много пре његовог вођства, знајући да оптужбе народа делују потрошено и цивилизацијски одбачено. Зато се и толико производе негативни и увредљиви текстови о Александру Вучићу.

Треба ли једна трагедија, смрт Сплићанина Матеја Периша у Београду и бол његовог оца Ненада, да нас коначно све уразуми? Ненад Периш би рекао да мора. Има ли ко да га чује?