Deca iz „Oluje” i Slavonskog Broda

Nikada nećemo saznati kakav bi život imalo najmanje šestoro srpske dece koja su poginula u izbegličkoj koloni tokom operacije „Oluja” kada su ih bombardovali „migovi” hrvatskog zrakoplovstva. Borhes je pisao da je svaki događaj niz slučajnosti koji su do tog dana putovali vekovima kroz prošlost i susreli se u jednom trenutku. Nije isključeno da bi neko od stradale dece, da se zločin nije dogodio i da hrvatski piloti nisu ušli u vazdušni prostor Bosne i raketirali kolonu, nizom spleta okolnosti, dospeo u Industrijsko-zanatsku školu u Slavonskom Brodu.

U toj školi stvaran je kadar za mašinske poslove metalskog smera za potrebe velike fabrike vagona i mostova. Nekada je ta tvornica, a kasnije i škola, nosila ime narodnog heroja Đure Đakovića, baš kao što se tako zvala ulica u blizini mog stana u Beogradu. Sa slomom socijalizma, nove demokratske garniture precrtale su ime Đure Đakovića, nekadašnjeg organizacionog sekretara CK KPJ sa škola i sa ulica po čitavoj Jugoslaviji. Mora da je bio opak tip taj specijalac Kominterne i borac za radnička prava, rođen u blizini Slavonskog Broda, onog istog grada u kojem su pre nekoliko dana pozirali maturanti u beretkama, maskirnim pantalonama i crnim majicama.

Kraj je maja 2022. godine, a na majicama tinejdžera piše „Za norijadu spremni”. Klinci salutiraju nacističkim pozdravom, dok ih profesorka hrvatskog jezika Nives Romanjek, treba upamtiti to ime, u istoj morbidnoj odevnoj kombinaciji fotografiše smešeći se, a zatim fotografiju stavlja na „Fejsbuk”. Zanemarimo sada činjenicu da se raketiranje izbegličke kolone iz vazduha dogodilo pre 27 godina, da bi ubijena deca od metaka i bombi ispaljenih iz hrvatskih „migova” s kojih je skinut znak JNA, kao što je poništen drug Đuro Đaković, sada bili odrasli ljudi i imali svoju decu i smestimo ih i borhesovsku fikciju u kojoj ne postoje ni prostor, ni vreme, zajedno s maturantima neke druge profesorke, koja prezire ustaštvo i uči svoje đake da čitaju stihove Ivana Gorana Kovačića.

„Svaki pisac stvara svoje prethodnike”, napisao je Borhes u svom eseju o Kafki. „Njegova dela utiču na naše viđenje prošlosti, kao što će uticati i na budućnost”, napisao je tvorac latinoameričke fantastike, što će reći da je profesorka hrvatskog jezika, ako se držimo borhesovske detektivske metafizike, mogla da nauči svoje maturante kako i prošlost i budućnost mogu da budu drugačije od one koju je izabrala – jeziva ustaška ideologija umesto poezije. To je ona naučila svoje odeljenje u kojem bi, da ona nije upisala studije književnosti, u zamišljenom razredu, možda sedelo neko od stradale dece iz izbegličke kolone koju su gađali hrvatski „migovi”.

Profesorka je bila verovatno devojčica kada su četvorica hrvatskih pilota naredili ili sami leteli nad kolonom u kojoj je poginulo 13 srpskih civila koji su zauvek napuštali svoje domove. I među njima najmanje šestoro dece. Optužnica srpskog tužilaštva za ratne zločine protiv hrvatskih pilota nikako se ne odnosi na nju. Ali njen izbor, poput hrvatske političke i intelektualne elite, ne samo da letače iz „migova” užasa projektuje kao nacionalne heroje već je i ta svest usađena u decu koja su, sticajem okolnosti koje putuju vekovima, mogla da sede u klupama s decom iz srpske izbegličke kolone.

Stvar je, dakle, u izboru prošlosti i budućnosti. Sumnjam da su članovi Hrvatske akademije znanosti i umetnosti ikada to želeli da razumeju, kada su, takođe pre nekoliko dana, usvojili dokument kojim traže da Srbija pre ulaska u EU ispuni čitav spisak uslova. Hrvatski znanstvenici ultimativno zahtevaju od Srbije da prestane s podsticanjem neprijateljstva prema Hrvatskoj, da se odrekne velikosrpske propagande, kao što su pitanja Bunjevaca, jezika, jasenovačkog mita i odnosa prema Alojziju Stepincu.

I dok gotovo da nema nikakve razlike između trase kojom su jasenovačke žrtve putovale ka logoru smrti od izbegličke kolone iz „Oluje” koja je bežala ka Srbiji nekoliko decenija kasnije, Srbiji se još nameće i to da je SANU stvorila tajni „Memorandum 2” iz 2011. godine, kao svojevrsni orijentir za delovanje članova Vlade Srbije i državnih zvaničnika, u konačnom zaokruživanju ideje „velike Srbije”. Kao jedan od glavnih izvođača radova na terenu pominje se Milorad Dodik, navodni bajpas između Srbije i Republike Srpske.

I bilo bi to super, kako bi verovatno s osmehom prokomentarisala profesorka hrvatskog jezika iz Slavonskog Broda, da trust mozgova Hrvatske akademije znanosti tobože ne vidi kako su Hrvati i Srbi saveznici u Bosni, a da im je zajednički advokat upravo Mile od Laktaša, koji odbranom izvornog Dejtonskog sporazuma zastupa interese i jednih i drugih, nasuprot ideji o unitarnoj Bosni osvedočenog „građaniste” Bakira Izetbegovića.

Optužnica protiv četvorice hrvatskih pilota tek je naizgled ujedinila praneprijatelje u samoj Hrvatskoj – predsednika Zorana Milanovića i premijera Andreja Plenkovića. Ali, Milanović podseća na dete Trampa, koji je stavio prst u prekidač, svestan da ako hoće da opstane i naraste, mora da sledi mračni narativ koji je zatrovao maturante iz Slavonskog Broda. Nisu kriva deca!

Milanović je ostatak levičarske buke negovane u Račanovoj partiji neokomunista, pojačane razočaranošću što nije bio pravi Hrvat iz Krležine kišne novembarske noći 1918, pa zato Zoran sve češće poput grabljivca na javno mnjenje želi da skrene pažnju prizemnim egzibicionizmom. Tako ponovo traga za dedom ustašom kog nikada nije imao. Nikako ne smemo odustati od Borhesa, kako bi shvatili da fikcija zamenjuje stvarnost jer Zokijev deda je bio partizan, ali ga njegov unuk po potrebi na onome svetu prekomanduje u vojnika „crne legije” ili mu opet, po potrebi, stavlja petokraku.

Milanović ipak ima mnogo više osećaja za mentalitet regiona od premijera Plenkovića, školovanog činovnika u sterilnim kancelarijama Brisela koji mnogo više ćuti, za razliku od brbljivca sa Pantovčaka, dok Hrvatska akademija saopštava Plenkovićeve misli.

Održavanje tenzija u hrvatsko-srpskim odnosima, osim istorijskih trauma, ima i svakodnevne pragmatične ciljeve, kao zavesa iza koje se odvija politički vodvilj u Hrvatskoj. Nacionalističkom bukom politička elita nastoji da održi kontinuitet oslobađanja, u kojoj svako od njih nastoji da se izbori za što više mesto na lestvici zemaljskih svetaca hrvatskog ekstremizma. Ko će dostići prećutni status naslednika oca nacije, Franje Tuđmana!

Tako i Milanović i Plenković, i akademici, i profesorka hrvatskog, vrše naknadnu legitimizaciju prošlosti opterećene ratnim zločinima i etničkim progonima. I to čine projektujući opasnost i „zlo” ne samo u karakternoj slabosti srpskog naroda već mnogo pre njegovog vođstva, znajući da optužbe naroda deluju potrošeno i civilizacijski odbačeno. Zato se i toliko proizvode negativni i uvredljivi tekstovi o Aleksandru Vučiću.

Treba li jedna tragedija, smrt Splićanina Mateja Periša u Beogradu i bol njegovog oca Nenada, da nas konačno sve urazumi? Nenad Periš bi rekao da mora. Ima li ko da ga čuje?