Зашто се Изетбеговић уплашио „српског света”

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Пре него што је Бакир Изетбеговић у обраћању поводом годишњице оснивања СДА подсетио јавност у Сарајеву за какву се политику централизације уистину залаже, а којој Срби и Хрвати приговарају да је супротна Уставу и вољи два од три народа у БиХ, председник највеће бошњачке странке поново је покушао да искористи тренутак и да дешавања у Украјини поистовети са ситуацијом у региону.

Сада и он, као и други бошњачки интелектуалци, убеђује јавност у то да постоје везе Бањалуке и Београда с Москвом тако што проналази везу између „српског света” и „руског света”, при чему лидер СДА изражава мишљење да је српска варијанта намењена за локалну примену, а потом ствари спушта на ниво дневне политике и терет светских проблема покушава да сручи на леђа Републике Српске – чије се надлежности годинама развлашћују – јер је, каже он, све то део „исте координисане приче и покушај Додиковог напада на суверенитет БиХ”.

Користећи тренутак који је проценио као повољан да пошаље поруку западној јавности да је све што се дешава у Украјини заправо оно што су Бошњаци већ осетили на својој кожи у БиХ, Изетбеговић за разлику од своје политичке фазе „играња шаха на Калемегдану” сада жали за временима када је Србија била „реметилачки фактор”, па у причу увлачи и Београд, тврдећи да се „дуго кува и припрема нови талас великосрпског национализма у троуглу Србија – БиХ – Црна Гора”. Он за ту сврху понавља већ излизане флоскуле да је „идеолошки покрет утемељен на великосрпском национализму зачет средином 19. века Гарашаниновим Начертанијем, а настављен меморандумом САНУ”, па потом износи свежије тезе: „Великосрпски национализам се прилагођава и опстаје и у демократији и цивилизованом окружењу, осцилира, повлачи се и оживљава са сваком променом, а сваку кризу користи да протера и надвлада све што није српско.”

Иако у српској јавности влада убеђење да су Срби од деведесетих година народ који је претрпео највећу неправду, која се наставља и данас, након што је земља за коју су поднели највећу жртву раскомадана, а српски народ потом протеран, оклеветан и распарчан у неколико држава у којима су од западних сила увек други фаворизовани, из Београда и Бањалуке, за разлику од Сарајева, углавном се позива на мир, док у српским медијима доминирају процене да би отварање сукоба у овом тренутку било најнеповољније за српски народ, који би у том случају могао да претрпи одмазду из света због фрустрације Запада услед немоћи у Украјини, Авганистану и Сирији.

Ипак, Срби су и даље принуђени да се правдају, док је за то време економска сарадња Београда и Бањалуке под сталном саботажом од стране Сарајева, па културне везе Срба у региону Изетбеговић карактерише као „верзију руског света”.

Међутим, Изетбеговић потом сам открива разлоге фрустрације и позадину речи којима је представио платформу за политичку кампању на којој осваја гласове већ тридесет година и којом планира да се супротстави кандидату уједињене опозиције, истакавши како би „логичан одговор на великосрпски пројекат био сарадња с хрватским фактором у БиХ, и са самом Хрватском, али су се ХДЗ и њихов председник одлучили за сарадњу с Додиком и притисцима на Бошњаке”.

Чак и уколико би Изетбеговићу пошло за руком да свет убеди у то да Срби нису фактор стабилности на Балкану, а да Србија није земља која се све боље котира у очима света, ствари у БиХ у односу на деведесете – када се бошњачка политика уклапала у западни наратив – делимично се разликују и по томе што овај пут постоји огромно незадовољство Хрвата из БиХ, који сем добрих односа с Бањалуком, иза леђа имају и Загреб.

Необична ситуација је разлог због ког је Хрватска принуђена да, вероватно невољно, штити и позицију Републике Српске, а тиме индиректно и Београда – који захваљујући томе има нешто лагоднију позицију због чињенице да једна земља која је чланица ЕУ и НАТО-а не само јавно већ и на свим важним форумима сада истиче како Бањалука није проблем у БиХ, већ да су извори нестабилности на другом месту.

Шта би рат у Украјини значио за Бањалуку да ситуација у БиХ није таква и да не постоји огорчење Хрвата, знајући да су дешавања у свету погодна платформа за додатну бошњачку пропаганду, због чега Сарајево више и не скрива да им се због односа Запада према Русији отворила „историјска прилика”, а тамошњи политичари сада отворено најављују да „оваква БиХ није она за коју су се борили” јер у њој постоје ентитети и дејтонски механизми ентитетског гласања?

Без обзира на вековне неспоразуме и бројне нерешене односе између Срба и Хрвата, као и на то што добар део огорчења српског народа на Европску унију постоји баш због чињенице да је изгледа могуће бити део европског друштва, а истовремено бити апологета усташтва и оспоравати Јасеновац, на терену дневне политике се испоставља као корисно то што је Хрватска чланица НАТО-а и ЕУ, па у томе неки виде потврду теза да је упркос тешкој историји сарадња ипак могућа, те да су све политичке битке увек производ актуелних неспоразума, за које су историјски сукоби најчешће тек згодна допуна. Такав дискурс уједно даје за право и онима који тврде да ни рат у БиХ није почео тек због историјске мржње, већ због конкретног политичког раскорака у ком су Срби желели да остану део Југославије, док су се Бошњаци определили за сецесију.

Након што је у говору поводом 32 године СДА Изетбеговић изнео низ порука у којима је за стање у региону и БиХ за све оптужио Србе и Хрвате, а излаз нашао у дефинисању БиХ као републике, поново оспоривши дејтонско право Републици Српској на тај назив, он износи констатације на којима би му позавидели и највећи евроскептици. „Свет се убрзано мења. Односи снага сила и велесила се мењају, тежишта се померају. У великој мери у забрињавајућем смеру. Разарајући ратови на територијама исламских земаља, таласи миграната који се крећу према Западу, исламофобне реакције Европе на улазак миграната, затварање земаља ЕУ у властите границе, јачање радикалних десничара и исламофоба, брегзит и слабљење кохезионих сила у ЕУ, повлачење САД из Ирака, Сирије, Авганистана, економски раст Кине, војно јачање Русије, претензије за стварање ’руског света’, Крим, а затим и цела Украјина први на удару овог великодржавног пројекта. Све наведено није добро за нас”, наводи он, преноси „Кликс”.