Тамна страна мита

У митолошко време у старој Грчкој поштовало се правило да један првак вреди као десет хиљада обичних. Тако су били и награђивани. Стари Грци су знали вредновати труд, муку и таленат као неопходне услове да би човек израдио оно што можемо назвати митом о себи. Други неопходан услов је време, године, деценије, зависно о којој врсти делатности је реч. У активностима где преовладава талент, као у спорту, на естради, брже се стиже до мита него у научним, стручним или уметничким подручјима.

Последњих педесетак година дошло је до супремације медиокритета који су злоупотребили појам једнакости међу људима, проширивши га и на оне животне ситуације где је то контрапродуктивно. Број (квантитет) постао је мерило вредности уместо квалитета дела. У име партијске, идеолошке, класне подобности арбитри у сфери процене шта је елитно а шта шунд постали су некомпетентни људи.

Најбољи и најсвежији пример деградације креативног, а само креација издржава тест времена, јесу привилеговане пензије, које додељује неко министарство, где су их репродуктивци из комисије додељивали себи једнаким репродуктивцима, а потпуно су запоставили ствараоце, чија дела они само интерпретирају. Ту се нашло тушта и тма глумаца, певаљки, преводилаца, балерина, а књижевника, песника, композитора – за прсте једне руке.

Вишедеценијско негирање проверених ауторитета, као део идеолошке борбе „радника и сељака”(и поштене интелигенције?) против аристократизма у свим његовим видовима (долази од грчке речи aristos-најбољи) довео нас је дотле да у први план избијају злобни, злуради, нишћи духом, који, заузевши места у комисијама, новинама, одборима, снижавају критеријуме изврсности, награђујући по племенском, земљачком, а не уметничком мерилу. Државе су се мењале, али су одреда неговале на својим јаслама разне комитетлије, владаре из сенке, који анонимно процењују нечије вредности. Кратких рукава, код таквих, увек су остајали они најквалитетнији. Ако би се неко издигао до степена легенде, мита, већ би се нашао неко ко би добио задатак да га унизи по типу: „Стева је много добар... рецимо уметник... али му је Жика ј… жену!”.

„У том лудилу”, као што рече Шекспир, „има система”. Од нашег министарства поменути Шекспир не би добио пензију, али би је добили медиокритети који су извикивали његове речи с бројних бина. Има у нашем менталитету потребе да све што је боље, племенитије, квалитетније, унизимо, сведемо на свој ниво.

А наш заједнички ниво обележава комплекс мање вредности (Kleinminderwertigkeitkomplex).

Да све није тако црно говори масовно дивљење и најновија идентификација народа с најлепшим и најбољим нашим тенисеркама, од којих се код ванвременске лепоте и квалитета Ане Ивановић, човек запита: „Боже, чиме смо је заслужили!”.

Док нас не буду водили најбољи у сферама своје делатности, док подобни буду газили способне, нема нам наде за бољитак. А народ који не цени оно најбоље код себе, нема „су чим пред свијет изићи…”.

Историја нас учи да од историје нисмо ништа научили или конкретно, болујемо од накнадне памети, јер никад за живота нисмо признавали своје величине, него смо чинили све да их сведемо на своју димензију. Треба ли поменути судбину Нушића, плејаде великана, којима смо упорно постављали клипове за живота, до најновијих гажења проверених величина. Време као једини поштени судија осветлило је сву величину њиховог мита, а ефемерне идеолошке, класне, расне, дисквалификације показале су се потпуно неважним.

Нису митови потребни њима, они су неопходни нама, јер смо у овом тренутку изгубили идентитет, а њега можемо поново пронаћи само преко својих великана, митова, легенди. За то су потребни људи с позитивним вибрацијама, а све злодухе, завиднике, критизере, треба отпремити у ропотарницу историје.