Потрага за истином

Недавно нас је есеј Мухарема Баздуља на најлепши начин подсетио да је аутор „Рашомона”, чувеног текста о субјективним аспектима истине, био ученик Достојевског. Уз важан додатак: можда баш током долажења до истине без знакова навода, ако већ не и до Истине са великим словом.

Наш први утисак, по неком психолошком диктату, јесте да „Рашомон” заговара избегавање, негирање кривице. Међутим, оркестрирање личних верзија осумњичених (за убиство оца у „Браћи Карамазовима”, за убиство самураја у „Рашомону”) не своди се на пребацивање кривице на другога, већ на њено доследно (чак и по цену натегнуте мотивације) прихватање. Неизнуђено самоокривљавање и јесте хришћански наук руског писца (човек се увек осећа за све кривим, а нечовек и кад је крив негира кривицу). Није случајно да су припадници неких руских секти добровољно преузимали на себе кривицу за злочине које нису починили („контролни” казус из „Злочина и казне”). Можда се баш тако додатно дезавуише безбожничко понашање јунака који, вођени амбицијом персоналистичког самопотврђивања, чине ужасне преступе, док их и у дубини душе упорно негирају (Смердјаков, Ставрогин, па можда и Раскољников)?

Сагласно Михаилу Бахтину, извориште овог метода је дијалектичко мишљење Сократових и Платонових дијалога и античке менипеје, које отвара врата многогласности потраге за истином, не одајући нам иза којег гласа се крије сам аутор. Да смо у средишту филозофске и боготражитељске, а не психолошке и пенолошке потраге за истином сведочи и „контролна” минијатура у завршници Акутагавине приче: напрасно осумњичени сељак, који се запетљава у ситне лажи, уклања све оптужбе управо ширином своје личности. Јер он није „покупио” само драгоцени бодеж, већ и напуштено дете, што је за истину о човеку, за њен формат, много значајније. Отуда финална ведрина након олује, отуда миље у срцу свештеника.

Драгиња Рамадански,
Сента