Крај једне епохе

Александар Солжењицин је без сумње велика фигура друштвене и књижевне историје ХХ века. Ако се за прави почетак двадесетог века узме почетак Првог светског рата, као што је сматрала Ахматова, Солжењицин је проживео скоро цео двадесети век. Умро је неколико месеци пре него што је напунио деведесет година.

Прошао је кроз идејну еволуцију, карактеристичну и за друге руске интелектуалце. Прво је био загрижени комуниста, затим га посећују сумње, да би, пошто су откривене, доспео у логор. То је преломна тачка његовог живота, коју је касније увек наглашавао. Изашао је из заточеништва после Стаљинове смрти. Дебитовао је 1962. године причом „Један дан Ивана Денисовича”, у новембарском броју часописа „Нови мир”, која је представљала један од највећих домета дестаљинизације. Након тога постаје једна од водећих личности либералног покрета у руском друштву, по свом значају упоредива једино с фигуром Андреја Сахарова. С временом он све више профилише своју дисидентску позицију, која се може окарактерисати као национална и конзервативна. Врхунац Солжењициновог дисидентског деловања је „Архипелаг ГУЛАГ”, монументална тротомна студија о совјетском казненом систему. Ово дело бацило је нову светлост на совјетски период руске историје, а имало је и глобалне политичке последице. После објављивања „Архипелага ГУЛАГ” на Западу Солжењицин је 1974. године депортован у Швајцарску и одузето му је совјетско држављанство. Своју политичку мисију наставио је у емиграцији током наредних двадесет година, да би 1991. дочекао крај комунистичког уређења против којег се борио. Вратио се у нову Русију 1994. године, где је, упркос повучености, играо запажену улогу у јавном животу све до своје смрти.

Оставио је иза себе огромно књижевно дело. Ново издање његових сабраних дела састоји се од 30 томова. Поред белетристике ту су историјске студије, идеолошки, политички и публицистички текстови, књижевна критика, успомене и разни документи. Његово стваралаштво поседује најмање две димензије – чисто књижевну и идеолошку. Свака од њих је значајна на свој начин.

Солжењициново књижевно дело спада међу она која су променила своје читаоце. Утицај „Једног дана Ивана Денисовича” и „Архипелага ГУЛАГ” на савременике не може се поредити ни са чим у светској књижевности. Због тога ове књиге имају не само књижевну димензију већ и друштвену. „Један дан Ивана Денисовича” на велика врата увео је у књижевност тему совјетских логора. То је и данас најнеоспорније и највише вредновано Солжењициново дело у Русији.

Затим се Солжењицин потврдио као аутор романâ „Одељење за рак” и „У првом кругу”, који су му 1970. године донели Нобелову награду. То су класични романи, настали на аутобиографском материјалу, у којима доминира логорска тематика. Касније се писац посветио писању великог романа о руској револуцији. Сматрао је да је руска револуција велика катастрофа и пресудан историјски догађај. Због тога је, по њему, требало уметничким средствима истражити зашто је до ње дошло. Ова вишетомна епопеја под насловом „Црвени точак” представља подухват без преседана – то је и историјско истраживање, и авангардно дело, и класична руска проза. Но, упркос ауторовом труду и значају проблематике, ово његово дело за сада наилази на знатно мањи одјек од његових ранијих дела, а суочава се и с многобројним оспоравањима. Солжењицинове двотомне успомене „Боло се теле с храстом” и „Зрнце доспело између два жрвња” такође имају све одлике врсних књижевних дела, а спадају и међу најчитаније његове књиге.

Солжењицин као идеолог делује прво у оквиру дисидентског покрета који током Хрушчовљеве и Брежњевљеве владавине настоји да артикулише путеве развоја совјетског друштва. Као и други аутори, он се залаже за већу либерализацију друштва. Класични текстови из овог периода су „Писмо Четвртом Конгресу писаца” (1967) и „Писмо вођама Совјетског Савеза” (1974). У зборнику „Испод наслага” (1974) заједно са истомишљеницима Солжењицин разрађује стратегију развоја Русије после краја комунистичког система. Тада се испоставља да он има другачије виђење овог процеса од већине припадника дисидентског покрета, који су били на либералним позицијама. Од тада датирају поделе међу његовим читаоцима, које су се пренеле и у емиграцију, а касније и на Запад, након критике коју је Солжењицин упутио западним друштвима.

У средишту његових погледа је борба против комунизма, који за њега представља зло од ког треба ослободити Русију. Будућност Русије после Совјетског Савеза Солжењицин је видео у руском пројекту, односно у независној Русији и Словенском савезу, који, по њему, треба да чине Русија, Белорусија, Украјина и Казахстан. Његов ангажман на овом пољу имао је велики утицај и делимично се остварио. Ове своје идеје он је с временом развијао и модификовао према новим околностима.

Солжењицин је био и српски академик, и наша средина га је прихватала као великог руског писца, који баштини и традицију и ангажман руске класичне књижевности. Историја рецепције његовог дела код нас није мала. Међутим, волунтаризам историјских погледа Александра Солжењицина огледа се и у односу према српској теми. Наиме, пошто је Први светски рат изазвао руску револуцију, он је сматрао да руска држава није смела да учествује у њему.