Победила предрасуде и стигла до Универзитета Харвард

„Цео живот морала сам да будем дупло боља да бих била једнака”, реченица је којом Тања Томић описује свој пут ромске девојчице из Ваљева, од које окружење ама баш ништа није очекивало, а постала је постдокторанд филозофије образовања на Харварду. Да би платила пријаве испита на основним студијама економије у родном граду чистила је печурке у Ариљу, а да би намирила школарину на Универзитету Сасекс у Брајтону радила је у истраживачком центру за образовање. Између свега тога борила се с предрасудама – јер је жена, јер је Ромкиња, јер је странкиња…

– Рођена сам у сиромашној, радничкој породици у средини у којој нико не жели да инвестира у вас јер сматрају да нисте предодређени за успех. Иако сам имала и дивну учитељицу, па дивну разредну, осећала сам да професори од мене не очекују превише. Тек да завршим нешто од школе и да се удам. Није било охрабрења, о стипендијама и да не причам… Али увек је уз мене била моја мајка Радмила, која је напустила посао хемијског лаборанта у „Крушику” како би одгајала своју кћерку онако како је она сматрала да треба – уз књиге, „Микијев забавник”, периодни систем елемената… Тако сам већ у петој години читала и писала подједнако и ћирилицу и латиницу. И данас ми је прво сећање на детињство мала кућа и у њој велики орман у којем су комплети били мајчиних књига. Тако су, кроз бајке, почела моја маштања о бољем животу, о канцеларији у стакленој згради у некој далекој земљи – прича за „Политику” Тања Томић уз сетне уздахе.

О образовању у Србији не говори радо, јер шта ће да студира није бирала према жељама и афинитету, већ силом прилика. Једини критеријум био је да су предавања у Ваљеву, јер је могла да приушти само студије у родном граду. Тако је постала економиста.

Од првог разреда до дипломског на њене амбиције са предрасудама је гледало и ближе и шире окружење. А да она није изузетак, ни чудо невиђено, сазнала је у Будимпешти на Централном европском универзитету где је упознала велики број високообразованих Рома. Тада су снови о канцеларији у стакленој згради у иностранству постали реалнији, па је убрзо паковала кофере за Велику Британију.

– Тамо сам отишла случајно. Једног дана сам видела конкурс за мастер програм на Универзитету Сасекс и пријавила се мислећи како би било лепо да се придружим пријатељима који су већ били тамо. Једино што тада нисам знала јесте да су они на универзитету чије име слично звучи – „Есекс” и да он није ни близу „Сасекса”. И тако је, без неког посебног плана, за мене почео нови живот и озбиљна академска каријера – кроз осмех прича наша саговорница и додаје да је врло брзо сазнала да постоји и „Мидлсекс”.

Магистратура на тамошњем Институту за образовање, обављање консултантских послова како би обезбедила 18.000 евра за годишњу школарину, докторске студије, па потрага за послом који би покрио и трошкове до докторандске титуле стали су у десет година Тањиног живота у Енглеској. Тек што је завршила докторску дисертацију, Харвард је расписао конкурс и позвао кандидате за једно једино место на филозофији образовања. Пријаву је попунила невољно, мислећи да нема шансе да баш она буде та. Али, била је.

– У Бостону сам први пут доживела да то што сам Ромкиња не виде као ману, јер се тамо различитости сматрају богатством – додаје.

Пре неколико месеци са супругом Грегором вратила се у Србију како би помогла младим људима из маргинализованих група. Уверена да је само образовање карта за прелазак у бољу социјалну класу, посебно се бави проблемом приступа високом образовању. Као једну од највећих препрека и разлога за одустајање од образовања истиче – ниска очекивања.

– Управо то се дешава са ромском заједницом – ниска очекивања која од њих има друштво преносе се на унутрашњи план. Тако они почну да верују у то да немају шансу за успех. Због тога је неопходна подршка, ако не установе у којој се школује, онда од најближих, од пријатеља, партнера… Важну улогу има културни капитал, оно што носимо од куће. Нажалост, наш образовни систем креиран је тако да ослушкује потребе групе, а не индивидуа. То је погрешно јер нисмо сви исти, нити је свима нама старт био на истој раздаљини од циља – објашњава Тања који су недостаци нашег школства.

И то нису све замерке које ова докторка филозофије образовања има. Сматра да је једна од највећих мана неулагање у учитеље и наставнике, изостанак неговања критичког мишљења, доминантан теоријски начин учења…

– Недостаје нам образовање наставног особља. Пример за то је увођење болоњског система образовања – професори нису били упознати ни с тим шта то значи. Овде се предаје на старомодан начин, ученици се не подстичу да истражују, да о нечему дебатују, не уче се да разговарају са онима који имају другачије мишљење, већ се инсистира на репродукцији онога што је дато у уџбеницима. А имамо могућности и потенцијала, погледајте само колико су наши лекари цењени у свету – каже др Тања Томић, која је досањала и канцеларију у стакленој згради у иностранству.