Сто дана рата у Украјини

Кажу да је за правилно сагледавање једног историјског догађаја неопходно да прође извесна временска дистанца. У данашњем све глобализованијем, али зато и све мање резилијентном свету, где и мали потреси могу да за кратко време изазову тектонске поремећаје, при анализи агресије Русије на Украјину немамо луксуз чекања на дистанцу. Првих сто дана мораће да буде довољно да извучемо неке битне закључке. Агресија није прејака реч – збивање у Украјини уклапа се и у њену политиколошку (офанзивна војна акција неиспровоцирана претходном непријатељском офанзивом) и у правну дефиницију (по Резолуцији 3314 Генералне скупштине УН из 1974). На то становиште, уосталом, гласањем у Уједињеним нацијама стало је и 140 држава света, међу којима и Србија. Но, није у томе основни проблем. Како год назвали тренутни руско-украјински рат, реч је о једној великој трагедији – за Украјину, Русију и цео свет – која није смела да се деси. Зашто није смела, а ипак се десила, и шта је донела за ових првих сто дана, предмет је ове кратке анализе.

Међународне односе најлакше је тумачити са системског становишта. Најмоћнија сила света, Сједињене Државе, ширењем НАТО-а на исток и „обојеним” револуцијама на постсовјетском простору ушла је у „двориште” друге велике силе, Русије, па је ова морала да реагује да би заштитила своју безбедност. Но, то објашњење не даје одговоре на питања зашто су САД ушле у руску сферу утицаја, зашто је Русији баш толико стало да заштити свој статус велике силе, а поготово не зашто су се баш на Украјини сломила копља – и то на начин који неће увећати ничију безбедност, ни у којем смислу. Амерички хегемонизам, који жели да елиминише постојање других независних великих сила из међународног система и управља њиме из једног центра, није само последица доминантне моћи САД након хладног рата. Он извире и из либералне идеологије и вере у незаменљивост и изузетност америчке нације, која каже да САД не могу да буду безбедне у светском поретку којим не владају. Та идеја знатно је старија и од „униполарног тренутка” и остаје водиља спољне политике САД, упркос релативном опадању њихове моћи.

Такође, ни Русија након хладног рата није морала да се супротстави америчком хегемонизму – могла је да прихвати полусуверени положај, као што су Немачка, Јапан, Италија, Велика Британија и Француска након Другог светског рата – али се водила дубоко укорењеном идејом „великосилства”, која каже да она не може да опстане као држава уколико није велика сила, што због рањивог геополитичког положаја, што због ендемског заостајања њене економске за војном моћи.

Ако су системски и идејни чиниоци руско-америчког „клинча” јасни, зашто су се две силе у њега ухватиле баш у Украјини, а не, рецимо, у балтичким државама (које је Русија олако пустила у НАТО) или Белорусији (коју је још лакше задржала у својој орбити)? Зато што ово није само геополитичко-идејни сукоб Русије и Запада, већ и идентитетски сукоб за наслеђе средњовековне државе која се звала Кијевскаја Рус’ (код нас погрешно називане Кијевском Русијом). Јесу ли Руси и Украјинци један, или два одвојена народа? Ко је од њих легитиман наследник кијевске државе – Украјина, јер је центар те државе био на њеној територији, или Русија, јер је своју државу назвала по њој? Ко је „млађи”, а ко „старији” брат, ко „мали”, а ко „велики” Рус? Имају ли Украјинци право на сопствену државу уколико нису део сфере утицаја Русије, тј. „руског света”? Ради разрешења тих питања, председник Путин посегао је за оружјем. Али зашто баш овако, и зашто баш сада? Напослетку, један ограничени руско-украјински оружани сукоб већ се догодио 2014–2015. Зашто је требало седам-осам година да ескалира ка пуној инвазији?

Зато што се у току тих година стекло неколико чинилаца који су навели ауторитарног кремаљског лидера да разрешење тражи кроз тотални рат, макар тиме ставио на коцку безбедност и статус саме Русије. Ултимативно је потпао под утицај империјално-националистичке евроазијске концепције, по којој без заокруживања „руског света” статус саме Руске Федерације као велике силе нема много смисла. Чак ни украјинска војна неутралност – на коју су Запад и сам Кијев свеједно упорно одбијали да се обавежу – више није била задовољавајућа. Требало је под контролу ставити, ако не целу Украјину, онда макар њен већи део, те обесмислити њено постојање као посебне државе и нације. Док је Трамп био у Белој кући, Путин се није усуђивао да крене у акцију – надао се његовом другом мандату и некаквом „дилу” с њим. Против Бајдена је већ могао да крене пуним гасом напред. Наравно, у међувремену је требало ојачати неспорну сферу утицаја, што је Москва урадила обезбеђивањем за себе повољних решења, најпре председничке кризе у Белорусији, па новог рата у Нагорно-Карабаху, и на крају превирања у Казахстану.

Ипак, агресија на Украјину, упркос очигледно дугом и брижљивом припремању, показала се као Путинова стратешка грешка. Потценио је две ствари: спремност огромне већине украјинског народа, укључујући и његов рускојезични део, да се одупре инвазији; спремност Запада да се (макар привремено) уједини против Русије, изолује је санкцијама и пружи значајну војну помоћ Украјини (додуше, без најнапреднијег наоружања, а поготово директног уласка у рат). Већ првих дана постало је јасно да ће све трајати много дуже него што је замишљено. Путин је врло брзо променио ратне циљеве и од упада у Кијев и „обезглављивања” Украјине прешао на спорији, али знатно сигурнији рат изнуривања на југу и истоку земље, с нагласком на Донбас – једину област у којој је преостао какав-такав проруски сентимент већине становништва.

Од компромисног решења све смо даље, а све ближе некаквој „Пировој” победи Русије и „замрзавању” сукоба на линији разграничења за коју Руси процене да им је довољна и да могу да је одрже, како не би ризиковали дуготрајни герилски сукоб који би већ тешко могли да добију. Ирационалну упорност обеју страна виђену у борби за Мариупољ (Азовстаљ), како би и једна и друга од ње могле да направе мит (Украјинци о храбром задржавању неколико хиљада руских трупа, а Руси о бризи за цивиле и стрпљивом чекању да се „нацисти” предају) вероватно ћемо гледати и у Северодоњецку, касније Славјанску и Краматорску, и тако редом. Пред нама је вруће лето.

У овој трагедији нема поштеде ни за кога. Ни за Украјину, која се разара уздуж и попреко, а чија се најмање четвртина становништва налази у статусу избеглице или расељеног лица. Ни за Русију, која ће без обзира на исход рата неко време једноставно тешко моћи да игра улогу велике силе, поготово признате од Запада. Ни за Запад, чији европски део већ сада нема решење за енергетско-економску кризу која ће тек да се захукта, а амерички уз свеже ране од подела због Трампа и уочи неминовног разрачунавања с Кином започиње још један непотребни хладни рат. Ни не треба да буде поштеде, јер сви су они једнако одговорни за трагедију, иако је Путин тај који је повукао обарач. Нажалост, овај рат трагичан је и за оне који с њим немају никакве везе, где спада и Србија, која се суочава с притисцима већим него икад да одустане не само од своје неутралности, већ и од елементарног националног интереса. Дефинитивно је време да се напусти мит како живимо у свету бољем него икад и вратимо се вештинама захваљујући којима су наши преци опстајали у много суровијим, а какав ће бити и онај који настаје.