Руски војници одбијају да се боре у Украјини?

Неки руски војници одбијају да се врате да се боре у Украјини због свог искуства на линији фронта на почетку инвазије, тврде руски адвокати и активисти за људска права. Би-Би-Си је разговарао са једним таквим војником.

„Не желим да се вратим у Украјину да убијам и будем убијен”, каже Сергеј (није његово право име), који је провео пет недеља борећи се у Украјини и каже да је трауматизован тим искуством.

Сада је код куће у Русији, након што је добио правни савет како би избегао повратак на линију фронта. Он је само један од стотина руских војника за које се претпоставља да су тражили такав савет.

„Мислио сам да смо ми руска војска, најбоља на свету”, огорчено каже младић. Уместо тога, како каже, очекивало се да раде чак и без основне опреме, као што су уређаји за ноћно осматрање.

Сергеј се придружио војсци као регрут. Већина мушкараца између 18 и 27 година у Русији мора да одслужи годину дана обавезног војног рока. Али, после неколико месеци, одлучио је да потпише двогодишњи професионални уговор којим би добио и плату.

У јануару је Сергеј послат близу границе са Украјином на, како му је речено, војне вежбе. Месец дана касније – 24. фебруара, на дан када је Русија започела инвазију – речено му је да пређе границу. Готово одмах његова јединица нашла се на удару.

Када су стали да преноће на једном напуштеном сеоском имању, командир им је рекао: „Као што сте већ схватили, ово није шала”. Сергеј је био потпуно шокиран.

Континуирано су гранатирани, каже, и у покрету и преко ноћи. У његовој јединици од 50 људи, 10 је убијено, а 10 рањено. Готово сви његови другови били су млађи од 25 година.

Чуо је за руске војнике који су били толико неискусни да „нису знали да пуцају и нису могли да разликују један крај минобацача од другог”.

Према његовим речима, његов конвој – који се кретао кроз северну Украјину –разбијен је након само четири дана када је мост који су хтели да пређу дигнут у ваздух. Тада су сви његови другови који су били испред њих погинули.

Другом приликом, морао је, каже, да заобиђе другове заробљене у запаљеном возилу испред њега.

„Било је разнесено из бацача граната или нечег другог. Запалило се и унутра су били руски војници. Прошли смо поред њих, пуцајући све време. Нисам се ни осврнуо.”

Његова јединица кренула је даље кроз украјинско село, али каже, очигледно није постојала никаква стратегија. Појачање није стигло, а и војници су били слабо опремљени да ни могли да заузму велики град.

Он верује да су његови команданти планирали да веома брзо заузму упоришта и кључне градове и рачунали су да ће се Украјинци једноставно предати.

„Јуришали смо напред, кратко се ноћу одмарали, нисмо имамо ровове, нити смо извиђали. Никога нисмо остављали за собом, тако да нисмо имали никакву заштиту у случају да неко одлучи да нас нападне с леђа.

„Мислим да је управо због тога много наших погинуло. Да смо се кретали постепено, да смо проверили да ли на путевима има мина, многи губици могли су да се избегну.”

Сергејеве притужбе на недостатак опреме регистроване су и у телефонским разговорима, како се тврди, између руских војника и њихових породица, које су пресреле и објавиле украјинске службе безбедности.

Почетком априла, Сергеј је враћен преко границе у логор на руској страни. Трупе су повучене са севера Украјине и чинило се да се прегрупишу за напад на истоку. Касније тог месеца добио је наређење да се врати у Украјину, али је свом команданту рекао да није спреман да иде.

„Рекао ми је да је то мој избор. Нису чак ни покушали да нас разувере, јер нисмо били први”, рекао је Сергеј за Би-Би-Си. Али, због реакције своје јединице на његово одбијање, одлучио да потражи правни савет.

Адвокат је Сергеја и двојицу колега истомишљеника посаветовао да врате оружје и врате се у штаб своје јединице, где треба да поднесу писмо у којем објашњавају да су „морално и психички исцрпљени” и да не могу да наставе борбу у Украјини.

Речено им је да је повратак у јединицу важан, јер једноставан одлазак може да се  протумачи као дезертирање, што као резултат може да има казну од две године у дисциплинском батаљону.

Команданти армија покушавају да застраше војнике по уговору да остану у својим јединицама, каже руски адвокат за људска права Алексеј Табалов. Он, међутим, наглашава да руски војни закон садржи клаузуле које дозвољавају војницима да одбију да се боре ако то не желе.

Активиста за људска права Сергеј Кривенко каже да му није познато да је било кривичног гоњења оних који одбијају да се врате на фронт.

То, међутим, не значи да нема покушаја кривичног гоњења.

Један командант на северу Русије затражио је покретање кривичног поступка против његовог подређеног који неће да се врати у Украјину, али је војни тужилац одбио да настави поступак, стоји у документима у које је Би-Би-Си имао увид. Таква акција била „преурањена” без процене штете по војну службу у коју је био укључен, сматра тужилац.

Војници попут Сергеја – који не желе да се врате на линију фронта – нису неуобичајени, каже Руслан Левијев, уредник Conflict Intelligence Team-а, медијског пројекта који истражује искуства руске војске у Украјини путем поверљивих интервјуа и материјала добијених из јавних извора.

Левијев каже да његов тим процењује значајну мањину руских војника по уговору послатих у Украјину да се боре у почетној инвазији која је одбила да се врати назад.

Независни руски медији такође извештавају о стотинама случајева у којима су војници одбили да се врате у Украјину.

Неколико адвоката и активиста за људска права са којима је Би-Би-Си разговарао рекли су да су редовно нудили савете онима који покушавају да избегну повратак у Украјину.

Иако Сергеј не жели да се врати на линију фронта, он жели да одслужи недовршен војни рок у Русији како би избегао било какве непредвиђене последице. Али, иако је његово писмо о одбијању борбе прихваћено, то не значи да постоје гаранције да неће бити враћен у Украјину током периода службе.