Парче земље ка „великој области”

И мање обавештенима је из дана у дан све јасније да се рат у Украјини води између Русије, с једне стране, и Америке са НАТО армадом, с друге стране, где су Украјинци, нажалост, само жртве и пуки извођачи радова у служби Запада.

Историја потврђује да је Украјина, од искона, колевка рускога рода, исто што је и Метохија са Косовом за српски народ, јер ту (КиМ) никада није постојала нека друга држава.

Напротив, у временском периоду дужем од 1.000 година, почевши од кнеза Властимира (850–862), па све до данашњих дана, на овој територији су формиране и постојале српске државе, укључујући и Душаново и Урошево царство (1346–1368), једно од најмоћнијих и најпоштованијих у доба средњовековне Европе.

Основни узрок овог сукоба је тај што се Америка, ни после 80 година од Другог светског рата, није одрекла свог, још у току његовог трајања, креираног пакленог плана „потчињавања потребама своје привреде, односно пљачке тзв. велике области која је обухватала западну хемисферу, западну Европу, Далеки и Блиски исток, земље бивше британске империје, остале неразвијене земље, а по могућству и цео свет” (А. Н. Чомски).

Очигледно је да се Американци свега могу ослободити, али разних видова каубојштине никада ни довека. Још од почетка ране цивилизације, главна грана привређивања западних друштава била је, а нажалост и остала до данашњих дана, пљачка слободних и неразвијених држава и народа.

Упорно сврставање у западну сферу, милом, а најчешће силом, држава источног и централног дела највећег полуострва на југоистоку европског континента, Балкана, са површином од 770 квадратних километара, може разумети само онај који је упознат с њиховим планом тзв. велике области.

Уколико то до сада нису алаисали, многим вајним припадницима политичке, интелектуалне и културне елите, као и разним аналитичарима и историчарима, након увида у план за „велику област”, биће коначно јасно зашто амерички интереси досежу чак и до испод Путинових прозора, надомак бедема Кремља.

Крајње је време и прави тренутак да се у име очувања суверенитета државе Србије чује јединствен глас, пре свега политичара и новинара, као некада седме силе, а данас прве, и пружи снажан отпор безочном фалсификовању чињеница, да се спречи употреба у јавном простору израза као што су: западни Балкан, прешевска долина, Косово (без Метохије), замрзнути конфликт, узајамно признање и многе нелогичности и небулозе, на који начин Запад шири малигни утицај на Исток. Чак и европски картографи потврђују да се Србија по свом географском положају, током свог миленијумског постојања, простирала од крајњег југа, Душаново царство, до крајњег севера, Југославија, и стабилно лоцирана у централном, више источном делу Балканског полуострва, увек са већинским српским становништвом и скоро увек са Србијанцима, припадницима других народа оданих држави у којој живе и коју прихватају као своју.

Интересантан пример су казивања мог ђеда Милоње, по пореклу Србина, а по месту рођења и живљења Црногорца, учесника у балканским и Првом светском рату, носиоца Обилића медаље, када је своје најближе рођаке, стричеве и браћу, који су се почетком 19. века из Горњег Заостра, из Црне Горе, населили у близини Крагујевца, при посети завичају дочекивао речима: „Добро нам дошли, браћо Србијанци!”

Недовољно упућени неретко се ишчуђавају питајући се: Зашто је Србија тако често кроз своју историју ратовала? Следећи цитат из једне од књига аутора овога текста ће дати одговор: „Србин образлаже разлоге свог кашњења на божјој расподели земље нацијама. Бог рече: ’Не могу ти помоћи, сву земљу сам поделио.’ ’Па, Боже, ти си свемогући, како да објасним свом народу зашто нема своју земљу?’ ’Видим да си искрен и поштен’, рече Бог, ’оставио сам једно парче земље за себе, ако се некад будем повукао са престола божјег да уживам, даћу ти то парче земље, али те упозоравам да ће те крваво коштати. Сви ће се отимати око твојег парчета земље, па ћеш морати и крвљу да га браниш.’” Бил Самберг (један од челника мултинационалне компаније из Стокхолма) само је рекао: „То је сушта истина, ви (Срби – Н. Б.) имате све: и шуме и горе, и планине и житнице, језера, реке, бање, рудна богатства, све имате као ретко која земља.”

Очигледно, Бог нам се одужио! А ми њему?

Дакле то је разлог због којег је Србија водила само одбрамбене ратове. Ево још једног аутентичног примера из недавне прошлости, који приказује посредно природне благодети и потенцијале Србије. Кнез Милош Обреновић пре више од два века борави у приватној посети Бечу. С балкона свог изнајмљеног „конака” посматра у видокругу главни град аустроугарске монархије. Кнежев секретар приупита Милоша: „Господару, шта процењујеш, колико вреди ово што досеже наш поглед? Једне добре мајске кише у Шумадији”, рече кнез.

До сада је, овога маја, пала једна добра киша и још две мало мирније. Све буја, све напредује, расте и трава. Већ трећи пут моторном косачицом сређујем двориште породичне куће. Пропуштам два пута узастопно да покосим део дворишта од пет-шест ари. Коначно сам одлучио да окончам овај посао, али безуспешно.

Сетио сам се да имам класичну косу, сличну оној којом смо Милован Вуковић и ја, мој школски друг, а касније и побратим и угледни судија и јавни тужилац у Светозареву, косећи зарадили прве паре и купили прве ципеле, као свршени ђаци петог разреда Више реалне гимназије у Иванграду.

„Ватрено крштење” имали смо на ливадама пољопривредног добра казнено-поправног завода у Спужу. Пошто смо уредно, савесно и вероватно јефтино косили, дошли смо на добар глас, па су нас сви тражили, с речима: „Узмите она два ђака.”

Узео сам косу, обрусио је и кренуо да покосим остатак дворишта. Међутим, коса „неће траву”. Као искусан косач знам шта ми је чинити. Латим се наковња и чекића, оклепљем и обрусим косу. Сад је већ друга прича. Коса је као љута гуја. Зачас је окончано кошење преосталог дворишта.

Размишљам: Србија се налази између Истока и Запада. Од свог настанка и Срби и Србија су и географски и историјски и менталитетски и морално, некако посебни, увек били на свом путу, независном, слободарском. Природно се налази између наковња – Истока, и чекића – Запада. А све што није прошло кроз чекић и наковањ не може да буде вредно.

Нема добре косе, убојитог копља и мача, бритке сабље, вредног накита, па на крају ни новца, уколико не опроба наковањ и чекић. Стара је изрека: „Нов као испод чекића.” А Његош рече: „Без муке се пјесма не испоја” (оне се певају јунацима и Обилићима). „Без муке се сабља не сакова.”

Запад то не може да разуме. Срби не припадају том свету – ни генетски, ни морално. Западу је врховна вредност новац. Срби држе до морала, до образа, до чојства и јунаштва. Западњаци нису читали књигу војводе Марка Миљанова „Примјери чојства и јунаштва”. Он каже: „Јунаштво је када се човек брани од другога (свакаквога зла), а чојство је када човек брани другога (човјека) од себе самога.” Тај менталитет, тај морал, тај генетски код, та култура је страна „западном свету”. Зато нам је ближи Исток, њихови обичаји, њихов морал, њихова култура, а надасве њихова хуманост. Зато ваљда и сунце излази на Истоку.

*Генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa