Хемингвеј у Паризу

Кад те Париз шчепа, ништа не боли. И кад те окује ланцима и постанеш његов заробљеник, не боли такође. Напротив. Све се то одвија попут танга у Паризу, али не баш као у оном италијанском филму „Последњи танго у Паризу” Бернарда Бертолучија. Становах тад у улици Паси, у Шеснаестом арондисману. У улици размажених и богатих дама. Лети, па чак и зими, одбаце најлонке, а боса стопала њихових дугих шампањац ногу враголасто убаце у кроко ципелице с високом штиклом. У руци држе „ташницу ермес”, модел „кели”, која је такође кроко. И, наравно, боје у истом тону као и ципеле. Цена „ермес кели” ташнице креће се од 7.300 евра до вртоглавих 80.000 евра.

Лица су им и лети и зими обавезно скривена иза тамних наочара, а дуга коса често зна да им падне на рамена. Дражесним покретом руке отварају задња врата лимузине њеној пудлици, која са задњег седишта искочи баш као да је избачена са катапулта. Кад ову „даму из Шеснаестог” упиташ шта ради у животу, гледајући те продорним погледом у очи, загонетно и с благим смешком процеди оно – „ја сам богата”. А то ће рећи да не ради ништа. У ствари, ради. Ужива у животу. Али зато се баш претрже радећи марљиво о глави буђелару свога дежмекастог мужа. Кад јој се супруг у осам увече, мртав уморан, врати с посла, она маестралним покретом руке из фрижидера извади и на два минута гурне у микроталасну пећницу индустријски већ спремљено јело „мари”. А уз „мари” не заборави на сто да стави боцу црвеног вина бордо, мало старијег годишта бербе, да би јој драги лакше поднео ту експресну „мари”.

Прошло је немало година, док ми једног дана не паде на памет да у Шеснаестом арондисману потражим китњасту „haussmannien” зграду која се завршава великом црном куполом што цепа париске облаке. Ова зграда боје патине налази се не баш на самом почетку вијадукта Паси, који раскошно премошћује хучну и пловну Сену. Из метроа линије 6, који на потпуно отвореној париској сцени прелази Сену овим старим вијадуктом, лево и десно пуца предиван поглед на живу париску разгледницу. Ако вагони метроа клопарајући иду у правцу метро-станице Бир-Хакеим, можеш бацити поглед улево и уживаш у виткој и елегантној линији Ајфелове куле. Уколико немаш среће да седиш, него мораш да стојиш, припази се џепароша који свој радни дан проводе у париском метроу.

Кад се нађох у овој „haussmannien” згради, дочека ме одмах по уласку уморна и мрзовољна консијерж (кућепазитељка). По нагласку одмах приметих да је Португалка.

– Госпођо, да ли је у овој згради сниман филм „Последњи танго у Паризу”? – упитах је.

– Да, рече. Стан у којем је сниман тај филм налази се на последњем спрату, а завршава се огромном куполом с црним кровом. У филму под том куполом беше купатило. Да ли је ту био и ве-це, не би вам знала рећи. А баш ту, под куполом, одиграле су се неке бизарне сцене у овом филму. Нагло је планула страст између Пола (Марлон Брандо) и Џини (Марија Шнајдер). И сама сам гледала тај филм. Марлон Брандо је у њему глумио некаквог депресивног Американца, мушкарца који је превалио четрдесету и који се, ето тако, нашао у Паризу. У ствари, обоје су се нашли пред тим вратима, у скоро истом тренутку, и једно и друго тражећи стан за себе.

Није само Бертолучи снимао филм у Паризу. С називом Париз у наслову филма снимљен је чак 51 филм. А филмова чија се радња одвија у једном од двадесет париских арондисмана у светској кинематографији има зихер „шеснаест тона”. Зато Париз слови за филмски најсниманију метрополу на планети. Ко ли све није долазио у Париз да га „гушта”. У њему је две године живео и велики писац и журналиста, ратни репортер и власник заиста особеног и непревазиђеног лепршавог стила – Ернест Хемингвеј. Скоро сваке ноћи нађем се на Сен Жермену и шпартам његовим уличицама којима се тискају туристи. У овом, Шестом арондисману није мали број бистроа, посебно оних елитних, где наилазим на трагове које је за собом оставио славни Хемингвеј, тај чаробњак пера. У „Селекту”, на пример. У њему је друговао с француским филозофом егзистенцијалистом Жан-Полом Сартром и његовом животном сапутницом књижевницом Симон де Бовоар. И у пивницу „Лип”, наспрам гламура париске кафане „Флор”, такође у Шестом арондисману, он је почесто улазио. А у познатом и луксузном париском хотелу с пет звездица „Риц” на броју 15, Плас Вандом, у Првом париском арондисману, и данас постоји бар чије је име „Хемингвеј”.

Ернест Хемингвеј са својом првом супругом (женио се четири пута) у Париз стиже 22. децембра 1921. године, у својству репортера листа „Торонто стар”. Живео је у малом изнајмљеном стану на броју 74, у улици Кардинал Лемоен, у Петом арондисману, на само два корака од живописног и увек бучног трга Контрскарп. У овом стану написао је књигу од 240 страница својеврсне „оде Паризу”, којој је дао наслов „Paris est une fête” (Париз је празник). На тргу Контрскарп сваке боговетне вечери, осим кад пада киша, као на траци се смењују уличне групе музичара.

На овом тргу сам упознао трубача средњих година, Американца. Чим би ме крајичком ока опазио, кренуо би с мојом омиљеном мелодијом „Fly Me to the Moon”. Знао је да је она мој музички фаворит. Постоји чак 736 верзија ове мелодије, коју су широм света прославили Фрeнк Синатра, Нeт Кинг Кол и многи други. Овај велики амерички џез стандард компоновао је 1954. године Барт Хауард. Мој трубач, Американац, бануо је једне спарне париске летње вечери са својом групом „Buci bees” (Пчелице Буци), која је добила име по атрактивној туристичкој улици Буци у Шестом арондисману. С њима је први пут била и једна Немица, за коју касније сазнах да је из Штутгарта. Трубач ми ју је представио и рекао ми да је то његова љубав, да се оженио њоме и да за крај године очекују рођење сина. Како је неумољива и сто пута доказана истина да живот пише романе, због Немице се ова музичка група распала. А њихова певачица блондина Одри не долеће више као некад сваког маја авионом из Сан Франциска у град на Сени, у којем би остала све док не застудени.

Него, да се вратимо нашем Хемингвеју. За свој „роман над романима” „Старац и море” Хемингвеј је 1952. године био награђен Пулицеровом, а две године касније и Нобеловом наградом. Иначе, у свом књижевном опусу написао је укупно девет романа, као и немали број приповедака. За време Првог светског рата у војсци је био болничар на италијанском фронту. Ово му је послужило као књижевна подлога за роман „Збогом, оружје”. У том рату био је и рањен. Три месеца провео је у болници. А онда се у Венецији, ето, баш „из прве” заљубио у грофицу наших корена по имену Андреа Иванчић. По свему судећи, ни Андреа није била равнодушна. Омађијана шармом славног писца, долепршала је за њим чак на далеку Кубу, где је остала с писцем неколико месеци. Видеће се њих двоје и још једном, 1954. године, у Италији. Мада уморан, болестан и депресиван, након ове велике љубавне авантуре и идиле с грофицом Иванчић, Хемингвеј је пронашао инспирацију да напише књигу „Au-delà du fleuve et sous les arbres” (Изнад реке и под дрвећем), која, међутим, није доживела издавачки успех. Након тога, десет година, између 1930. и 1940, провео је живећи у Флориди, а затим у Хавани, на Куби. Напустио је Кубу и отишао у Кечум у америчкој држави Идахо.

Ту је, 1961. године, Хемингвеј извршио самоубиство.

Његов стари рибар у књизи „Старац и море”, овенчаној светском славом, вукао је на конопцу за својом барком голему рибу коју је уловио надљудским напором. Да би, ето, кад је најзад сав сможден стигао у луку, с тугом установио да за собом вуче само – рибљи скелет. Остале рибе су на том мукотрпном и дугом морском путу у међувремену појеле сав његов труд и зној.

Чекам још увек у нади да ће се стасита Хемингвејева фигура поново појавити у париском бистроу „Селект”. Стрпљиво ћу га чекати. Можда ће и доћи.

Дипломирани журналиста и професор социологије