Стабилни српски троножац

Украјинска криза суспендовала је оно мало међународног права или обичајних правила политичке и дипломатске игре који су од пада Берлинског зида у међународној комуникацији опстајали макар као смоквин лист. Пред Србију се већ неколико година постављају захтеви да у глобалном сукобљавању мора да се определи за једну страну, без обзира на специфичност свога историјског идентитета и својих националних интереса, понекад чак и на сопствену штету. Заузврат, Србији се, упркос њеним чврстим и јасно изреченим европским опредељењима, нуди магловита, заправо химерична перспектива чланства у Европској унији, односно да остане у лимбовима и стагнацији вечитог предворја.

Србија не одустаје од европског пута и војне неутралности и таква позиција нити наноси штету Русији за рачун Запада, нити Западу за рачун Русије. Али, често нам је упућивана порука да „не можемо седети на две столице”, иако Србија не даје политичку или интересну предност једној или другој страни. Порука се нарочито умножавала у нашем не баш пријатељском географском окружењу, али и међу нашом злурадом и безидејном опозицијом.

Шта су стварно темељи политичког бића Србије данас и каква је конструкција „српске столице” која је чини стабилном упркос невиђеним притисцима из разних праваца помахниталог геополитичког компаса?

Још у првом председничком мандату Александра Вучића препознат је политички модел „златног пресека”. У веома сложеној структури Србије – од различитих културолошких наслеђа и етничких припадности, супротстављених погледа на националну прошлост, неуједначених економских потенцијала и социјалних стандарда, па и политизованих спортских антагонизама – требало је пронаћи заједнички именитељ и тачку сусрета без које је друштво само флотантна маса са неизвесном перспективом опстанка. Власт која се заснива на идеолошком партикуларизму и даје предност идеолошким конструктима над стварним потребама целине друштва не може Србији да обезбеди сигурну будућност. Политика „златног пресека”, у којој ће уравнотежено бити представљени сви сегменти и све коцкице сложеног српског мозаика, све заједно с професионалном лепезом од малих предузимача, пољопривредника, индустријских радника и ИТ стручњака до истраживача у областима високе науке, зато је тријумфовала у неколико задњих изборних циклуса. То је први угаони камен тријаде која успоставља темеље и омогућава аутономну политику Србије у складу с њеним историјским карактером и моралним обрасцима нашег народа.

Демократија није нешто што је Србима накалемљено са стране. Пословични је наратив о нашој страсти да се споримо и бесконачно делимо на питању политичких разлика. Овај пут догађа се једна потпуна новост у политичком простору Србије. То је апсолутна већинска сагласност да се, усред разорне и свеобухватне кризе у међународним односима, политика заштите националних интереса води на најбољи могући начин. Без такве подршке грађана било би далеко теже издржати огромне притиске да Србија одустане од аутономне спољне политике, па и од корисних економских аранжмана. Демократска синергија грађана и изабране власти представља други угаони камен који дефинише темеље нове политике. Омогућила ју је политичка зрелост народа који је научио да препознаје разлику између политике и политиканства, између реалног и фантазмагоричног, између одговорног вођења земље и уличног пророковања. Држава је наша заједничка. Све може да буде предмет политичких разлика осим државног интереса, а његово највише одређење је аутономно и суверено доношење одлука, рекли бисмо без диктата и без суфлирања из иностранства, ни из једне хемисфере дубоко подељеног света. Аутономна и незавађена Србија, кад утихну ратни добоши, заправо ће бити корисна тангента сукобљених светова јер је то њена природна позиција – на „пупку света”. Београд је ушће, а не раскршће.

У данима када је пажња јавности усмерена на формирање нове Владе Републике Србије, вреди подсетити да је родољубље већ више од два века покретач и стожерна вредност свих наших високих националних домета. Појављује се као дух времена када се 1804, и у свим потоњим ослободилачким прегнућима, постављају темељи државе и слободе. У нешто мирнијим раздобљима родољубиви занос покреће нашу просвету, културу и науку и изједначује их с европским и светским достигнућима, у неким случајевима, као у делима Тесле, Пупина, Миланковића и Петронијевића, чак их и надмашује. Велике ратне епопеје откривају и његов жртвени и масовни карактер.

Данас, у крхким раздобљима мира, његов замах се очитава у уметничким и спортским достигнућима. У задњих неколико година у институцијама власти, које стварају услове за процват потенцијала овог народа, осим разумљивих математичких једначина у формирању демократске владе, водило се рачуна о функционалности сваког ресора, па је Србија постала симбол регионалног престижа у страним инвестицијама, саобраћајној инфраструктури, одбрани, здравству и, с обзиром на то какве смо све притиске издржали да заштитимо статус Косова и Метохије и Републику Српску – у спољној политици и дипломатији. Трећи угаони камен на коме почивају сувереност и развојна одрживост Србије је функционални патриотизам у формирању нове владе и конципирању њеног деловања у мандатном периоду. На тај начин заокружују се претпоставке континуитета политике која је покренула успон Србије.

Политички филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa