Усамљеност је мој добар пријатељ

Када се 2018. године појавио са „Девојком” у програму „Известан поглед”, млади белгијски сценариста и редитељ Лукас Донт (1991), у Кану је освојио „Златну камеру” за најбољи дебитантски филм Канског фестивала, награду жирија критичара Фипресци, „Квир палму” за најбољи филм на ЛГБТ тему, а Виктор Полстер награду за најбољег глумца за улогу трансродне балерине.

 Са својим другим филмом у каријери – „Блискост” (Close), Лукас Донт је на недавно завршеном 75. Канском фестивалу освојио Гран при, за визуелно високорезонантну филмску причу о нежном пријатељству између два дечака, које се прекида због притисака из школског окружења, предрасуда и страха од спознаје сопствене телесности. И овај белгијски филм, баш као и филм браће Дарден „Тори и Локита”, за приказивање у Србији откупила је дистрибутерска кућа „Мегаком филм”...

Повели сте нас у свет визуелне и емотивне лепоте, у боје детињства и сећања, можете ли ми рећи нешто више о вашим визуелним одлукама?

Хвала вам на том комплименту и волим како говорите о емотивној лепоти која је мени веома моћна. Када сам почињао пројекат постојао је свесни и несвесни део. Знао сам да желим да снимим филм не само о пријатељству већ и о сећању на пријатељство, на нешто што сви делимо. Сви смо у неком тренутку у живота имали драгог пријатеља, па онда изгубили контакт с њим. То је била моја свест, а несвесно сам стално записивао неке елементе приче о цвећу. Касније када сам размишљао о томе схватио сам да сам се ја то враћао на одрастање у селу у Белгији у близини великих цветних поља. И схватио сам да сам несвесно преузео тај елемент свог детињства. Мени је заиста имало смисла да то укључим у филм. На његовом почетку можете да видите два дечака како трче кроз то цвеће, као да трче кроз књигу у боји. То је леп начин да се изрази детињство. А онда, када се цвеће посече и када боја нестане, постане смеђа, то је био начин да се изрази крај детињства.

Ви заправо говорите и о крхкости тренутка напуштања детињства и наступања периода одрастања?

Да и то кроз цвет који је за мене симбол крхкости. Крхки цвет у пољу који  одједном бива исечен. Ту је та брутална машина косилица. Мислим да сам одувек желео да направим филм који има крхкост и бруталност које постоје једно поред другог, а затим да натерам бруталност да преузме лепоту крхкости. Поља пуна цвећа као безбрижност и покошено цвеће као суморни осећај одрастања.

Ваши јунаци су у крхким тринаестим годинама живота, дакле у прелазном добу када још нису свесни ни својих тела ни својих дела?

Заиста сам желео да причам о оном врло кратком тренутку између детињства и тинејџерства. Разумевање светова се надвија над чистоћом вашег детињства. Желео сам да снимим филм у коме бих могао да прикажем прелепу везу између два дечака, која постоји само зато што они зависе један од другог, што су одрастали један поред другог. А онда због дружења долазе етикете и некаква идеја шта то значи, према туђем мишљењу, ако се понашаш сувише блиско. То је повезано са доласком адолесценције, јер у адолесценцији схватамо да смо сви различити, али и да је свет напољу џунгла у којој морамо да преживимо.

Два дечака не препознају нешто што би можда могло да буде и сексуална жеља, какав је то осећај?

Да, мислим да нису размишљали о томе док свет није размислио о томе уместо њих. Мислим да су они само доживљавали лепоту своје везе, док свет није покушао да разуме шта је тачно та веза. И мислим да сте у праву, у смислу да сам заиста желео да говорим о најширем појму речи љубав. За мене између њих постоји много бриге и пуно љубави, али да ли је то сексуално, то није јасно, они су у овом тренутку у времену у којем заиста само уживају у чистоти и лепоти те везе. И мислим да смо ми, као публика, научени да гледамо кроз сочиво сексуалности када видимо да се два дечака тако понашају, јер су нам те слике на тај начин увек приказане. Нисмо навикли да видимо чулност у мушком пријатељству а да не посумњамо у њихову сексуалну склоност.

Сви проблеми настају када дечаци почињу да се социјализују и када се међу школским друговима суоче да чистота односа понекад значи и веома бруталну ствар?

Да, мислим да сте то лепо видели у смислу да сам желео да покажем ту дубоку везу која је нарушена притиском да се прилагоде спољашњем свету. То може бити невероватно срцепарајуће. И ја сам се у врло младом добу удаљио од неких својих мушких пријатеља јер сам се плашио да ће други око мене приметити блискост и осудити ме. Зато филм говори и о губитку везе и шта то може да нам учини. То што кажете потпуно је тачно, када покушавамо да угодимо другима, много више него што покушавамо да угодимо себи, понекад прекинемо те веома важне везе у нашим животима.

Да ли су се ваши малени глумци познавали раније, толико су природни и делују да размишљају и дишу истоветно?

Не, нису се познавали пре, упознали су се током процеса кастинга. Проводили смо доста времена заједно, створили везе, ишли смо на море, јели смо сладоледе и било је прелепо. Знали су да треба да снимимо филм о пријатељству и разумели су да је важно да поделе нешто веома дубоко да бисмо то осетили и ми као публика испред великог екрана. Сада су они наравно веома, веома добри пријатељи и остали су у контакту.

Нас као људе дефинишу и наша пријатељства, да ли је и то била једна од идеја ове ваше филмске приче?

Да, много. У овом периоду пролазили смо кроз ову пандемију и били смо толико одвојени једни од других. То ме је навело да схватим колико је важна повезаност и колико су моја пријатељства заправо важна. Пријатељи ме уче о себи и о свету и дају ми утеху и наду. У овом тренутку схватио сам да су пријатељства можда најважнија ствар коју имамо. Зато сам стварно желео да причам о тим односима, јер је истина да они дефинишу ко смо и да они одлучују о томе како гледамо на свет.

Стваралаштво је често и усамљеничко, постоји ли у вама и тај осећај усамљености чак и када сте окружени људима?

Да, усамљеност је мој добар пријатељ. Био сам веома усамљен као дете и тинејџер који није имао осећај да припада групи. Само сам био веома усамљен. Дуго времена сам то осећао као ману, а сада када сам одрастао схватио сам да усамљеност може бити и место стварања, може бити и место лечења и место проналажења себе, тако да на усамљеност више не гледам као на нешто негативно. Гледам на то као на нешто што има много потенцијала за духовну надградњу.