Шешир мој и твој, одличан су спој

Пре три-четири године писали смо у „Магазину” о Сомборки Весни Чичовачки и њеној фотографској радњи. Била нам је занимљива због тога што се, осим својом основном делатношћу, бавила прављењем разних уникатних предмета од рециклираних материјала, пре свега отпадног стакла које је добијала од сомборских витражиста, затим од тканина и папира. Због тога је фотографски студио „Агалма”, како смо тада приметили, јако личио на какву галерију, местимично и на старинарницу, а најпре на њену играоницу.

О Весни пишемо поново зато што приликом случајне недавне посете тај простор није могао да се препозна. Сада је то, поред дела за фотографисање, салон маштовитих, симпатично „откачених” шешира који изазивају велико интересовање дама, како се обично каже, од седам до 77 година. Откуд сад шешири?

- Не знам, мало ми је досадило стакло, имам још свега неколико чинија, па сам прешла на шешире. Посећујући разна етно-дешавања у Београду, Новом Саду, Бездану... схватила сам да жене најпре купују нешто лепо за себе лично, па рекох - `ајде да пробам да их обрадујем. Ништа нисам ни нацртала, ни измишљала, само сам узела и направила. После тог првог, све је кренуло само од себе и тако иде већ годину дана. Најчешће су ми муштерије из Хрватске и Новог Сада, које, осим себе, желе и неког другог да обрадују необичним поклоном.

(/slika2)Истина, у овој галерији шешира највише упада у очи то што су они необични, или, како се у жаргону каже - штосни. Весна највише воли оне велике, таласасте, романтичне, али ту има и женствених качкета, капа од штрикане рафије или вуне, кожних креација... Кад узме шешир у руке лаик углавном не зна од чега је направљен, а дешава се да не зна ни његов креатор.

- Правим шешире од свега што ми дође до руку. У књижарама и цвећарама купујем природни материјали за који не знам тачно од чега је направљен. Поквасим то у топлој води, ставим на калуп, учврстим желатином или нечим другим, украсим трачицама, машницама, перцима и прелакирам да не буде осетљиво на влагу.  Женске филцане шешире правим тако што преобликујем старе мушке, а капе штрикам од опараних џемпера, па додам мало отпадака коже које добијем од крзнара...

А кад матуранткиње дођу на сликање за личну карту, Веснина галерија се претвара у модну писту за ревију лепоте и шешира. Све воле да пробају све, а Весна само шкљоца ли шкљоца. На тим слатким, младим главицама најбоље до изражаја долази основно Веснино правило

- што луђе, то боље, каже и додаје да ти најлуђи најпре и оду.