Политичко подешавање економије

Све нам говори да је улога државе важнија него икада да би се економски развој одвијао у пожељном правцу. Наравно, не у виду интервенција по принципу гашења пожара и уходане праксе да држава нешто даје или не даје, да неког обилато части, а некога ускраћује, да нешто замрзава, па одмрзава, забрањује и одобрава. А како ће се држава понашати, зависи ко су актери државе у избору развојне и економске политике – политичари или државници.

Својевремено је Иван Миклош, министар финансија, најзаслужнији за успешно спроведене економске реформе у Словачкој, рекао да су економске реформе посао за државнике, а не политичаре јер државници мисле на следеће генерације, а политичари на следеће изборе.

Разлика између државника и политичара јесте у схватању мере успеха у економији. Код првих су то добри економски изгледи у будућности, а код других брзи тренутни резултати. Другим речима, за државника је важно куда води садашња развојна и економска политика, а за политичара колико су тренутни резултати допадљиви и колико јачају позицију политичара на власти.

Тако гледано, не може се говорити о државничком деловању у нашој дугогодишњој економској историји, а, нажалост, и садашњем времену. Прво, историјски посматрано, држава није, како често истиче један наш познати економиста, направила „производ” звани систем, који садржи одређена правила и процедуре као оквир за самостално деловање појединачних привредних субјеката и, разуме се, јавног сектора. Систем који охрабрује приватну иницијативу и штити легално стечену имовину и постигнути успех садржи правила расподеле створеног за задовољавајући ниво акумулације за нове инвестиције и, што је најважније, омогућује континуирани висок учинак расположивих сопствених ресурса. На крају, мада не мање важно, који обезбеђује задовољавајућу сувереност у одлучивању о економском и сваком другом развоју земље.

Наравно, није довољан само систем. Потребна је дугорочна развојна политика с јасним приоритетима, краткорочним и дугорочним, те материјално и кадровски способне институције за осмишљавање и спровођење одговарајуће економске политике која обезбеђује остваривање утврђене развојне политике. Тиме се дају путокази приватној иницијативи и појединцу где могу да се остварују у својој земљи, а не да своје услуге, у овој мери, нуде иностраним послодавцима, институцијама, па и престижним институтима.

Актуелна власт, уосталом као и претходне, суочена је са чињеницом да немамо напред описани економски систем и схватила да није у стању да створи такав систем, ни у дужем, а камоли краћем временском периоду, па није то ни покушала. О стварању институција које би својим овлашћењима, умешношћу и ангажованошћу, колико-толико, надоместиле системске празнине, и о конципирању неке препознатљиве развојне политике да и не говоримо. Све се своди на појединачне одлуке и оцене политичког врха шта су приоритети и како их реализовати.

Инвестиције у државној надлежности су диктирале или околности (здравство, војска) или жеља да се инвестицијама у инфраструктуру створи видна разлика у односу на резултате претходних власти и истовремено створе услови за раст бруто домаћег производа великим доприносом грађевинарства, док су инвестирања у области образовања, науке, енергетике и хране запостављена.

Инфраструктурне инвестиције су углавном засноване на задуживању и уз стране извођаче. У приватним привредним инвестицијама скоро одлучујуће ефекте дају стране директне инвестиције, не само у погледу раста БДП-а, веће, али незадовољавајуће и несигурне запослености, па и већих зарада, већ и у покрићу дефицита текућег рачуна платног биланса.

Приливом девиза по том основу, заједно с високим дознакама из иностранства обезбеђена је виша девизна понуда од тражње на девизном тржишту, што је богомдано за јачање динара, јачање девизних резерви, па и контролу инфлације. Годинама уназад, скоро фиксним динаром на високом нивоу у односу на евро, омогућена је улепшана слика већине економских показатеља, попут раста и износа БДП-а, плата, а посебно стања јавних финансија, чију стабилност исказујемо релативно ниским учешћем јавног дуга у БДП-у иако је показатељ ваљаности јавних финансија – апсолутни износ и цена јавног дуга, валутна структура дуга, могућности повољнијег задуживања и рефинансирања тог дуга.

С обзиром на, сасвим извесно, ново задуживање, апсолутни износ јавног дуга ће нам убрзо бити на критичној граници. Горе од тога је велика зависност од страног задуживања, с обзиром на то да је могућност задуживања у динарима невероватно мала, што показују неуспешна задуживања на основу динарских обвезница и пад учешћа динарског дуга у укупном јавном дугу, за петнаест месеци са 30,5 на 26,1 одсто. Ако се јавном дугу дода дуг становништва и привреде банкама од преко 4.000 милијарди динара, од чега преко 60 одсто у девизном знаку, има разлога да се другачије размишља и ради.

За почетак, да се манемо уверења да имамо и политику и економију способну за домете које државни званичници некритички најављују. Да размишљања о брзим ефектима преокренемо у размишљања на дуге стазе и стварање економије за неодређено време, с тим да мера ваљаности нове развојне политике буде степен самодовољности у храни и енергетици и допринос подизању учинака сопствених ресурса. У супротном, све ћемо се брже удаљавати од оптималног.

Економиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа