Političko podešavanje ekonomije

Sve nam govori da je uloga države važnija nego ikada da bi se ekonomski razvoj odvijao u poželjnom pravcu. Naravno, ne u vidu intervencija po principu gašenja požara i uhodane prakse da država nešto daje ili ne daje, da nekog obilato časti, a nekoga uskraćuje, da nešto zamrzava, pa odmrzava, zabranjuje i odobrava. A kako će se država ponašati, zavisi ko su akteri države u izboru razvojne i ekonomske politike – političari ili državnici.

Svojevremeno je Ivan Mikloš, ministar finansija, najzaslužniji za uspešno sprovedene ekonomske reforme u Slovačkoj, rekao da su ekonomske reforme posao za državnike, a ne političare jer državnici misle na sledeće generacije, a političari na sledeće izbore.

Razlika između državnika i političara jeste u shvatanju mere uspeha u ekonomiji. Kod prvih su to dobri ekonomski izgledi u budućnosti, a kod drugih brzi trenutni rezultati. Drugim rečima, za državnika je važno kuda vodi sadašnja razvojna i ekonomska politika, a za političara koliko su trenutni rezultati dopadljivi i koliko jačaju poziciju političara na vlasti.

Tako gledano, ne može se govoriti o državničkom delovanju u našoj dugogodišnjoj ekonomskoj istoriji, a, nažalost, i sadašnjem vremenu. Prvo, istorijski posmatrano, država nije, kako često ističe jedan naš poznati ekonomista, napravila „proizvod” zvani sistem, koji sadrži određena pravila i procedure kao okvir za samostalno delovanje pojedinačnih privrednih subjekata i, razume se, javnog sektora. Sistem koji ohrabruje privatnu inicijativu i štiti legalno stečenu imovinu i postignuti uspeh sadrži pravila raspodele stvorenog za zadovoljavajući nivo akumulacije za nove investicije i, što je najvažnije, omogućuje kontinuirani visok učinak raspoloživih sopstvenih resursa. Na kraju, mada ne manje važno, koji obezbeđuje zadovoljavajuću suverenost u odlučivanju o ekonomskom i svakom drugom razvoju zemlje.

Naravno, nije dovoljan samo sistem. Potrebna je dugoročna razvojna politika s jasnim prioritetima, kratkoročnim i dugoročnim, te materijalno i kadrovski sposobne institucije za osmišljavanje i sprovođenje odgovarajuće ekonomske politike koja obezbeđuje ostvarivanje utvrđene razvojne politike. Time se daju putokazi privatnoj inicijativi i pojedincu gde mogu da se ostvaruju u svojoj zemlji, a ne da svoje usluge, u ovoj meri, nude inostranim poslodavcima, institucijama, pa i prestižnim institutima.

Aktuelna vlast, uostalom kao i prethodne, suočena je sa činjenicom da nemamo napred opisani ekonomski sistem i shvatila da nije u stanju da stvori takav sistem, ni u dužem, a kamoli kraćem vremenskom periodu, pa nije to ni pokušala. O stvaranju institucija koje bi svojim ovlašćenjima, umešnošću i angažovanošću, koliko-toliko, nadomestile sistemske praznine, i o koncipiranju neke prepoznatljive razvojne politike da i ne govorimo. Sve se svodi na pojedinačne odluke i ocene političkog vrha šta su prioriteti i kako ih realizovati.

Investicije u državnoj nadležnosti su diktirale ili okolnosti (zdravstvo, vojska) ili želja da se investicijama u infrastrukturu stvori vidna razlika u odnosu na rezultate prethodnih vlasti i istovremeno stvore uslovi za rast bruto domaćeg proizvoda velikim doprinosom građevinarstva, dok su investiranja u oblasti obrazovanja, nauke, energetike i hrane zapostavljena.

Infrastrukturne investicije su uglavnom zasnovane na zaduživanju i uz strane izvođače. U privatnim privrednim investicijama skoro odlučujuće efekte daju strane direktne investicije, ne samo u pogledu rasta BDP-a, veće, ali nezadovoljavajuće i nesigurne zaposlenosti, pa i većih zarada, već i u pokriću deficita tekućeg računa platnog bilansa.

Prilivom deviza po tom osnovu, zajedno s visokim doznakama iz inostranstva obezbeđena je viša devizna ponuda od tražnje na deviznom tržištu, što je bogomdano za jačanje dinara, jačanje deviznih rezervi, pa i kontrolu inflacije. Godinama unazad, skoro fiksnim dinarom na visokom nivou u odnosu na evro, omogućena je ulepšana slika većine ekonomskih pokazatelja, poput rasta i iznosa BDP-a, plata, a posebno stanja javnih finansija, čiju stabilnost iskazujemo relativno niskim učešćem javnog duga u BDP-u iako je pokazatelj valjanosti javnih finansija – apsolutni iznos i cena javnog duga, valutna struktura duga, mogućnosti povoljnijeg zaduživanja i refinansiranja tog duga.

S obzirom na, sasvim izvesno, novo zaduživanje, apsolutni iznos javnog duga će nam ubrzo biti na kritičnoj granici. Gore od toga je velika zavisnost od stranog zaduživanja, s obzirom na to da je mogućnost zaduživanja u dinarima neverovatno mala, što pokazuju neuspešna zaduživanja na osnovu dinarskih obveznica i pad učešća dinarskog duga u ukupnom javnom dugu, za petnaest meseci sa 30,5 na 26,1 odsto. Ako se javnom dugu doda dug stanovništva i privrede bankama od preko 4.000 milijardi dinara, od čega preko 60 odsto u deviznom znaku, ima razloga da se drugačije razmišlja i radi.

Za početak, da se manemo uverenja da imamo i politiku i ekonomiju sposobnu za domete koje državni zvaničnici nekritički najavljuju. Da razmišljanja o brzim efektima preokrenemo u razmišljanja na duge staze i stvaranje ekonomije za neodređeno vreme, s tim da mera valjanosti nove razvojne politike bude stepen samodovoljnosti u hrani i energetici i doprinos podizanju učinaka sopstvenih resursa. U suprotnom, sve ćemo se brže udaljavati od optimalnog.

Ekonomista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista