У Рудићима увек натроје

Мркоњић Град – Три пута су се Рудићи делили. И увек ишли свако на своју страну. Пошто су, због немаштине, напустили Рудине код Никшића, и населили у околину Сплита Рудићи се, други пут, деле почетком осамнаестог века. Једни прелазе на католицизам и остају у Каштелима, други одлазе у православни део задарског атара, а трећи се селе у Црни Луг, насеобину тридесетак километара далеко од Босанског Грахова.

Долазе, потом, нове поделе и егзодус Рудића. Једни остају у Црном Лугу, други се селе на Купрес, а трећи насељавају подручје Варцар Вакуфа како се раније звао Мркоњић Град.

И данас су Рудићи ту. У истоименом селу само неколико километара далеко од града. И данас причају о прапрецима Марку и Митру и времену када се данима „јело само кукурузно брашно размућено у зера вреле воде”, те о годинама у којима се прво беговима морало давати па тек онда нешто и чељадима оставити.

Из тог времена је и прича о само једном од димова Рудића под којим је рођено чак тридесет и шесторо душа. По десет косаца би косило ливаде, а по петнаест копача би, са само једне нумере, по цели дан окопавало кромпир и кукурузе.

На Рогољима, недалеко од Рудића, била је и размеђа Аустроугара и Турака. На том месту би, током давних ратова два царства, био разапет чадор травничког везира. Недалеко су остаци споменика Аустроугарима тада изгинулим у борби са Турцима. Био је ту све до Титовог времена када је и срушен.

– Дед ми је о томе причао. Али и о правом чуду на четири точка које се, џадом која је ишла од Кључа према Варцар Вакуфу, кретало поткрај деветнаестог века. Десет дана пре тога, телал је, да се не би плашио, упозорио народ да ће друмом проћи нешто што неће вући ни коњи ни волови. Био је то аутомобил... Прабаба је легла на цесту, чудом се чудила и крстила. Очима није могла веровати, смеје се Живко Рудић.

А у тим Рудићима данас је становника исто к’о и пре последњег рата. И ученика је у Рудићима остао непромењен број. Радника је, за чудо, мало више. Али и прича којих је сваког наредног августа све више.

– Овде се сваке године, обично о Илињу, окупљамо на нашој „Баријади”. Играмо, певамо, веселимо се и – сећамо. Дођу нам драги гости и они који су из Рудића давно отишли. Ове године на дедовину су дошли и њихови потомци. Мала Драгана Гатарић у Рудиће дошла из Аустрије, Матија и Лав Лукач из Холандије, Милан Рост из Чилеа, Давид Рудић из Немачке, Јанис Алеврас из Грчке, Јелена Пејић из Србије... Да ти срце пукне од среће, каже Боро Рудић.

Сетили су се, и током овогодишње „Баријаде”, оног Владе Руса како су звали незнанка који је, нико не зна како, зашто и откуд дошао у Рудиће где је и скончао.

– Пред крај оног рата дошао је из Владивостока. Презивао се Молер. Бар је тако причао... И одмах се прикључио партизанима. У рату је и рањен... Новинарима никад није ни једну прозборио иако су га они опседали... Ни сликати се није хтео, а ни причати о својој прошлости... Чудан неки човек. Али сви смо га волели. Деца посебно. Сваки дан би из Рудића одлазио у Мркоњић да купи „Политику” и фишек бомбона. Увек би нешто из новина прочитао сељанима, а бомбоне би поделио деци. Навика је то од које Владо Рус никада није одступио, сећа се Живко.

Рудићи из Рудића код Мркоњић Града трагају за својим коренима. Обилазе и контактирају људе, презимењаке, из околине Сплита, Задра, Босанског Грахова и са Купреса. Из места у која су се, пре много година, расули. У Црном Лугу, на пример, остала су само два Рудића. Један је у селу, а други негде у свету. Рудића је на Купресу највише. Сви су у селу Рилић. Кажу да је ту рођен и, светски познат ватерполо тренер Ратко Рудић.

-----------------------------------------------------------

Мушка вода за мушку децу

Рудићи намерницима причају и о врелу Грабовац. Кажу да из њега тече нека њихова „мушка вода”.

Откао су уредили извориште и воду са њега почели употребљавати, у Рудићима, наредних четврт века, није било рођеног женског дете. Од четрдесет и девете до седамдесет и пете у селу су се рађали само синови. Тек однедавно родитеље би обрадовало и понеко женско дете.