Жене се не осећају безбедно ван куће

У Земуну свака четврта жена носи сузавац „за сваки случај” јер се не осећа безбедно, док свака шеста мештанка Панчева ноћу не иде сама, а страх да ће бити силована или сексуално узнемиравана осећа готово половина жена у Србији. Све то показују резултати првог националног истраживања о насиљу према женама и девојчицама у јавном простору које је урадила женска невладина организација „FemPlatz” уз подршку Агенције УН за родну равноправност у Србији. Резултати истраживања спроведеног на репрезентативном узорку од 1.212 жена и девојака старијих од 15 година, такође  откривају да је скоро свака десета жена у нашој земљи била силована или је доживела покушај силовања.

– Жене се осећају небезбедно током целог дана, али је то посебно изражено у вечерњим часовима и ноћу. Жене на селу осећају се безбедније него оне у граду, а осећај небезбедности смањује се са годинама жене – код млађих је израженији. Наше суграђанке се нарочито плаше неосветљених улица, паркова и густо пошумљених делова града, подручја око клубова и кафана, шеталишта и стаза за трчање,  станица јавног превоза, али и самих аутобуса и возова, нарочито задњих платформа у возилу. Млађе и неудате жене више страхују од сексуалног насиља, а оне између 50 и 60 године живота се више плаше уличног насиља – џепарења и крађа. Ако посматрамо цео узорак испитаница, долази се до закључка да жене највише стрепе од силовања, убиства, отмице и сексуалног узнемиравања, а страх од напада оружјем присутан је код чак 43 одсто жена. Постоји и висок ниво страха од праћења и ухођења, који је израженији код девојака и млађих жена, неудатих и оних што живе у граду – истакла је Невена Петрушић, професорка Правног факултета у Нишу и једна од ауторки овог истраживања.

На питање како оцењују рад полиције на скали од један до пет, највећи број испитаница дао је оцену три, а најмању оцену органима реда дале су девојке узраста од 15 до 17 година. Осим тога, већина жена негативно оцењује рад локалне самоуправе у спречавању насиља према женама у јавном простору.

– Када смо питале жене „Ко је заслужан за вашу безбедност” две трећине је одговорило да саме брину о себи и предузимају многе мере предострожности како би се заштитиле – одустају од касних излазака, ограничавају кретање и скраћују остајање у јавном простору. Исто тако  често се осврћу око себе да би виделе да ли их неко прати и држе мобилни телефон у руци, претварајући се да разговарају са неким или заиста воде телефонски разговор. Другим речима, жене не очекују да ће их неко заштитити ако се нађу у опасној ситуацији, већ се уздају у себе. Само су жене у Војводини рекле да су полиција и војска одговорне за њихову безбедност – навела је Невена Петрушић.

Како је истакла представница „FemPlatza” Косана Бекер, многа истраживања говоре о насиљу у кући и породици, док је њихова студија прва која открива шта се женама дешава и чега се оне плаше у јавном простору. Податак да се 45 одсто жена у Србији осећа небезбедно на улици треба да представља велики аларм, јер нас осећај ретко вара. „Не морамо да чекамо да се свима нешто ружно деси да би институције реаговале”, оценила је она, додајући да се жене на селу и у мањим местима ипак осећају безбедније у јавном простору.

Ово истраживање показало је да жене имају различито лично искуство са појединим облицима насиља у јавном простору – већина наводи да су једном до три пута биле жртве нежељеног додиривања, неприкладног гледања, сексуално сугестивних шала или увредљивих коментара, увредљивих питања о личном животу, показивања интимних делова тела, псовања и вређања, звиждања и добацивања...

Жене најчешће доживљавају насиље у јавном простору у време када се враћају са посла или из школе и то насиље обично се дешава у присуству трећих особа, које најчешће не реагују јер „гледају своја посла” и не желе да буду укључени у непријатни догађај на било који начин. Приликом извршења самог насилног чина већина жена не реагује, јер не очекује напад и „затечене” су тим догађајем, а релативно је велики број жена које беже од насилника или вичу. Насиље у јавном простору жене углавном не пријављују полицији, а на оно које је пријављено полиција углавном није реаговала – изузетно је ретко подношење кривичних пријава, а још ређе покретање кривичног поступка.