Ипак је повезано

Иако у идеалном свету, од кога смо ми веома далеко, хапшење Радована Караџића и одмрзавање Привременог споразума не треба да буду повезане и условљене ствари, нажалост јасно је да је нашој јавности једино преко опортунизма могуће објаснити зашто се хапсе хашки оптуженици, јер је било каква друга аргументација изостала. Касније је још додато неспретно објашњење како једино поштовањем међународних обавеза Србија може да рачуна на заштиту међународног права у борби за Косово. Ове две ствари барем би Србија морала да пази да држи стриктно одвојено, а нарочито да их не повезује у контексту трговине, иако је суштински све повезано.

Хапшењем Караџића се са правом очекивало да Привремени споразум са ЕУ ступи на снагу много пре него што се то сада најављује за септембар, без обзира на питања процедуре.

Време испред нас – у којем ће се између осталог поклопити извештај хашког тужиоца Сержа Брамерца и Генерална скупштина УН –показаће колико је могуће држати европске интеграције и Косово одвојено, нарочито уколико земље ЕУ које су признале Косово намеравају да услове одблокирање Привременог споразума одустајањем Србије од процедуре пред Међународним судом правде (МСП). Србија реално нема могућности да одустане од најављене иницијативе којом заиста може нанети велики ударац Ахтисаријевом плану јер би тиме изгубила сваки кредибилитет, али исто тако може доћи у сукоб са истим оним земљама код којих неуморно лобира за наставак европских интеграција.

У питању није само будућа одлука суда која може бити бламантна за све земље које су признале Косово, већ што би са поменутом процедуром у септембру могао отпочети сценарио „окретања столова” у корист Србије, барем на први поглед.

Можда је то велика новост за неке, за неког и шок, али Београд тренутно има доста разлога да буде задовољан резултатима ограничавања „надзиране независности” и Ахтисаријевог плана. Иако је велика већина земаља ЕУ признала Косово, а то су углавном оне земље од којих зависи да ли ће Србија добити Привремени споразум и статус кандидата, док год се макар само једна чланица противи, немогуће је очекивати да се Приштини обећана „европска перспектива” преточи у опипљив уговор какве су све остале земље региона потписале. Та сигурна „европска будућност” неизоставан је фактор стабилизације ових измучених простора, или простије речено шаргарепа коју Брисел неће моћи да понуди Приштини.

Он ће замену за то покушати да нађе у финансијској и техничкој помоћи, као што се видело на већ организованој донаторској конференцији за Косово (сакупљено 1,2 милијарде евра) и Еулекса, али скоро половина целокупне помоћи ће завршити у земљама од којих је и дошла преко уговарача из ЕУ, што је добро познато искуство свих земаља региона.

Није за потцењивање било каква помоћ која и нама долази којом се реновирају болнице, путеви, електране и сл. али прави економски напредак долази само од доласка страних инвеститора који једини могу смањити незапосленост која на Косову износи 40 одсто. За претпоставити је да велике европске компаније неће бити импресиониране апстрактном „европском будућношћу” Косова и да ће се одлучивати за мање ризичне земље за улагање. Грађанима Косова ће две-три године после фебруарских слављеничких уличних плесова, постати јасно да нису отклоњене политичке препреке за њихов економски напредак и да нису прешли на другу обалу.

Са друге стране, по најоптимистичкијем сценарију Србија ће у међувремену постати кандидат за улазак у ЕУ, стећи кредибилитет демократске земље која је завршила сарадњу са Хагом и привући значајне стране инвестиције које ће учврстити њен међународни положај. Са тако окренутим столовима биће потпуно јасно где се за Приштину налази „свети Грал”, а то ће бити правна способност да потпише споразум са Европском унијом. Док год нема легалног решења у УН, тј. нове резолуције, седам земаља ЕУ неће одобрити такав споразум, а до овог првог неће доћи без пристанка Србије, ако претпоставимо да ће Русија остати на садашњим позицијама.

Где је онда проблем кад све изгледа тако ружичасто и сјајно? Управо у томе што шансе Србије да спречи пуну независност Косова зависе од њеног прогреса ка Европској унији које могу да блокирају земље које су уложиле свој кредибилитет и што је још важније новац у независност Косова.

За сада се то преплиће холандским ставом према Сребреници или Младићу (или се тим ставом само прикрива), али се види из изјава Бернара Кушнера и других да би то могло бити и јавно речено. Најбоља ствар коју би Србија могла сада да уради је хапшење Младића јер би укинула сваки маневарски простор за непримењивање ССП-а, разголитила евентуалну двоструку политику према себи и унапредила преговарачку позицију.

Укратко речено, немогуће је имати паралелно процес пред Међународним судом правде док је Привремени споразум (ССП) на снази, јер нико у ЕУ није толики мазохиста. Уколико не буде покренут процес пред МСП-ом Србија губи могућу предност око Косова, а ако не одустане од те замисли имаће велике проблеме са напретком ка ЕУ. Решење ће можда бити у томе да Србија не одустане од своје замисли, али да не успе у њој из различитих разлога, да би сви сачували образ.

Ипак, поред све неугодности које такво сазнање носи, мора се рећи да ће се проблем Косова решавати у каснијем односу Европске уније према Србији, јер је реално очекивати да се статус кво не може одржати по претпостављеном уласку Србије у ЕУ.

Политика Европске уније више се неће водити по принципу давања подршке  проевропским снагама у Србији ради њихове победе на изборима јер су сви избори већ завршени. Питање ће се морати рашчистити на један од два могућа начина: или ће Србија прихватити садашњи модел независности Косова или ће предложити ново решење у одређеном моменту и ситуацији, а да то не буде неки рециклирани Хонгконг већ нешто смисленије и искреније.

Аутор је уредник Српске правне ревије