О времену прошлом за будуће генерације

Панчево – Ветерани и млађе колеге нису хтели да чекају пола века, већ су се латили посла прикупљања грађе и писања монографије којом чувају сећања на 40 година постојања и рада Основне школе „Исидора Секулић” у Панчеву. Иако једна од млађих, довољно је зрела да укоричи своју историју, напомињу творци књиге Миливоје Видић, Светозар Алексић, Невенка Живковић, Драгана Малиџан Винкић, Вања Јекић и Сања Ђиновић Божић. На том путу су им послужили школска документација и фототека, летописи који су педантно бележили значајне тренутке, потом часопис „Основац”… Поделили су се по периодима и кренули у рударски посао систематизације грађе, обогаћене оним највреднијим – сећањима бивших и садашњих наставника, других запослених и ученика, од којих су неки данас и предавачи у школи.

„Монографија је настала из потребе да се сачува прошло време за будуће генерације. Важно је било оставити трага, али не само личног већ хиљада нас који смо бар једном закорачили у ову школу. Радили смо скоро три године и трудили се да сви, и све, буду барем у неком сегменту обухваћени и споменути. Њена посебна вредност је што је није писао неко трећи, већ људи који су живели и још увек живе живот Исидорине школе”, истиче Сања Ђиновић Божић. Вања Јекић напомиње да је монографија мозаичне структуре и специфична, јер је није писао један човек, што јој даје стилску различитост, као и да су сви аутори у њен настанак уложили стручност, а понајвише емоције.

Школа „Исидора Секулић” је 1979. године настала из оквира друге панчевачке школе, „Ђура Јакшић”, а онда и сама изродила једну нову школу „Свети Сава” и тај ланац је интересантан. Међу корицама су све генерације и најважнији догађаји осмолетке, једне од тек пет у Србији, која носи име знамените књижевнице, која је део живота провела и у Панчеву.

„Када сам дошла, затекла сам организовану школу од 1.400 ученика и 50 одељења, али и веома зрео педагошки колектив, који је радио у три смене. Истакла бих да смо сви заједно прошли тешке деведесете и пријем великог броја ученика с ратом захваћеног подручја. ’Исидорина’ деце су тада показала да имају душу, помажући и бринући о својим другарима. Треба им рећи да је ова школа изнедрила велика имена у уметности, спорту и другим областима и све те генерације су заслужиле да буду отргнуте од заборава”, наглашава за „Политику” Невенка Живковић, директорка школе у пензији.

Обављен је огроман посао, али публикације, за сада у тиражу од 200 примерака, не би било да није донатора, такође и искључиво бивших ђака. Сакупљајући средства за излазак луксузно опремљеног издања, родила се и идеја о Фондацији „Исидорци – Добротворци”.

– Хоћемо да награђујемо и помажемо. Ма колика прикупљена средства била, желимо да их усмеримо у маркетинг школе, за награђивање ученика који су постизали успехе на такмичењима највишег ранга, као и за финансирање њиховог одласка на велика такмичења. Такође, надамо се да ће се наћи средстава и за ученике генерације, да се помогну њихова наградна путовања, а имамо жељу и да помогнемо лечења деце оболеле од тешких и ретких болести – напомиње Миливоје Видић, први директор „Исидорине” школе, из које поручују: „Једном Исидорац, увек Исидорац”, јер није то само школа која окупља и образује децу него је то једна велика породица.

Школа без насиља

У позиву који сваке године „Исидорина” школа упућује будућим ђацима, пише да њени ученици постижу најбоље резултате на завршном испиту, да имају велико зелено двориште, опремљено савременим спортским теренима и да су сертификована „Школа без насиља”. Овде се континуирано реализује и велики број разноврсних ваннаставних активности.