O vremenu prošlom za buduće generacije

Pančevo – Veterani i mlađe kolege nisu hteli da čekaju pola veka, već su se latili posla prikupljanja građe i pisanja monografije kojom čuvaju sećanja na 40 godina postojanja i rada Osnovne škole „Isidora Sekulić” u Pančevu. Iako jedna od mlađih, dovoljno je zrela da ukoriči svoju istoriju, napominju tvorci knjige Milivoje Vidić, Svetozar Aleksić, Nevenka Živković, Dragana Malidžan Vinkić, Vanja Jekić i Sanja Đinović Božić. Na tom putu su im poslužili školska dokumentacija i fototeka, letopisi koji su pedantno beležili značajne trenutke, potom časopis „Osnovac”… Podelili su se po periodima i krenuli u rudarski posao sistematizacije građe, obogaćene onim najvrednijim – sećanjima bivših i sadašnjih nastavnika, drugih zaposlenih i učenika, od kojih su neki danas i predavači u školi.

„Monografija je nastala iz potrebe da se sačuva prošlo vreme za buduće generacije. Važno je bilo ostaviti traga, ali ne samo ličnog već hiljada nas koji smo bar jednom zakoračili u ovu školu. Radili smo skoro tri godine i trudili se da svi, i sve, budu barem u nekom segmentu obuhvaćeni i spomenuti. Njena posebna vrednost je što je nije pisao neko treći, već ljudi koji su živeli i još uvek žive život Isidorine škole”, ističe Sanja Đinović Božić. Vanja Jekić napominje da je monografija mozaične strukture i specifična, jer je nije pisao jedan čovek, što joj daje stilsku različitost, kao i da su svi autori u njen nastanak uložili stručnost, a ponajviše emocije.

Škola „Isidora Sekulić” je 1979. godine nastala iz okvira druge pančevačke škole, „Đura Jakšić”, a onda i sama izrodila jednu novu školu „Sveti Sava” i taj lanac je interesantan. Među koricama su sve generacije i najvažniji događaji osmoletke, jedne od tek pet u Srbiji, koja nosi ime znamenite književnice, koja je deo života provela i u Pančevu.

„Kada sam došla, zatekla sam organizovanu školu od 1.400 učenika i 50 odeljenja, ali i veoma zreo pedagoški kolektiv, koji je radio u tri smene. Istakla bih da smo svi zajedno prošli teške devedesete i prijem velikog broja učenika s ratom zahvaćenog područja. ’Isidorina’ dece su tada pokazala da imaju dušu, pomažući i brinući o svojim drugarima. Treba im reći da je ova škola iznedrila velika imena u umetnosti, sportu i drugim oblastima i sve te generacije su zaslužile da budu otrgnute od zaborava”, naglašava za „Politiku” Nevenka Živković, direktorka škole u penziji.

Obavljen je ogroman posao, ali publikacije, za sada u tiražu od 200 primeraka, ne bi bilo da nije donatora, takođe i isključivo bivših đaka. Sakupljajući sredstva za izlazak luksuzno opremljenog izdanja, rodila se i ideja o Fondaciji „Isidorci – Dobrotvorci”.

– Hoćemo da nagrađujemo i pomažemo. Ma kolika prikupljena sredstva bila, želimo da ih usmerimo u marketing škole, za nagrađivanje učenika koji su postizali uspehe na takmičenjima najvišeg ranga, kao i za finansiranje njihovog odlaska na velika takmičenja. Takođe, nadamo se da će se naći sredstava i za učenike generacije, da se pomognu njihova nagradna putovanja, a imamo želju i da pomognemo lečenja dece obolele od teških i retkih bolesti – napominje Milivoje Vidić, prvi direktor „Isidorine” škole, iz koje poručuju: „Jednom Isidorac, uvek Isidorac”, jer nije to samo škola koja okuplja i obrazuje decu nego je to jedna velika porodica.

Škola bez nasilja

U pozivu koji svake godine „Isidorina” škola upućuje budućim đacima, piše da njeni učenici postižu najbolje rezultate na završnom ispitu, da imaju veliko zeleno dvorište, opremljeno savremenim sportskim terenima i da su sertifikovana „Škola bez nasilja”. Ovde se kontinuirano realizuje i veliki broj raznovrsnih vannastavnih aktivnosti.