Како је Варшава постала заштитник Кијева

Специјално за „Политику”
Варшава - „Пољска може бити истински независна само у случају независности Литваније, Белорусије и Украјине, док доминација Русије над овим земљама отвара пут поробљавању Пољске”, писао је пре готово пола века у Паризу Јежи Гједројћ, пољски емигрантски интелектуалац. Овај писац и политичар сматра се творцем модерне спољнополитичке доктрине Пољске, али и кључним покретачем „историјског ресетовања” односа са Украјином. Гједројћ је био и уредник „Културе”, једног од најзначајнијих европских послератних часописа, који је окупљао имена попут Чеслава Милоша, Витолда Гомбровича, Андреа Малроа, Емила Сиорана, Албера Камија, Александра Солжењицина и многих других.

У широком спектру политичких струја пољске емиграције Гједројћеве политичке идеје биле су усмерене ка украјинској антикомунистичкој интелигенцији с намером о обостраном одбацивању „историјских стереотипа” (напуштање митова о „великој Пољској” и „украјинској жртви”) и стварању стратешког политичког и културног партнерства.

Преписка Гједројћа и украјинског есејисте и историчара Бохдана Осадчука открива и многобројне идеје пољске интелигенције о стварању федерације „слободних земаља централне Европе”, али и недоумице о позиционирању Украјине у постсовјетском добу.

У историјском контексту, Гједројћева доктрина прати стратешке правце пољског државника Јозефа Пилсудског, који је по окончању Првог светског рата планирао стварање „Интермаријума”, мултикултурне конфедерације од Балтика до Црног мора, која би била брана утицају совјетске Русије, али и противник ширењу Немачке на исток Европе. Под утицајем Гједројћевог сарадника Јулијуша Мјерешковског, пољска емигрантска елита одрекла се територијалних претензија у корист стварања чврстих савеза са суседним државама ради формирања снажног антисовјетског пакта.

Њене дилеме о сарадњи с руском „антиимперијалном” интелигенцијом наследила је Пољска Леха Валенсе и његових наследника. И док су односи с Русијом од пада Берлинског зида до Мајдана имали различиту политичку и економску динамику, са бројним покушајима решавања болних историјских тема, односи са Украјином континуирано су ишли узлазном линијом. Блиске и редовне везе на највишем нивоу одржавали су бивши председници Александер Квашњевски и Леонид Кучма, као и Лех Качињски и Виктор Јушченко. Пољски председник Броњислав Коморовски био је један од ретких лидера земаља ЕУ који су одржавали везу с Виктором Јануковичем, што је учинио да Пољска стекне репутацију поверљивог савезника Украјине и бранитеља њених напора да се интегрише са западним политичким и безбедносним структурама.

За пољску политичку елиту Украјина је геополитички простор који одваја Пољску од Русије, а која се у званичним круговима у Варшави често сматрала главном безбедносном претњом. Политичка и економска еманципација Украјине од Русије, из пољске „постмајданске” перспективе, сагледава се кроз могућност слабљења демографског, привредног и војног потенцијала власти у Кремљу. Прозападна украјинска елита посебно након „наранџасте револуције” (2004) Пољску види као државу са успешно спроведеном трансформацијом политичког и економског система и главном споном за сарадњу са ЕУ и НАТО-ом.

Украјина је од почетка сукоба у Донбасу (2014) очекивала пољску војну подршку, која је у то време изостала. С друге стране, Пољска је у име ЕУ помогла Украјини да у последњих неколико година изврши реформу локалне самоуправе, што је било пропраћено растом поверења међу становницима обе земље. Пре две године скоро 60 одсто Украјинаца и 45 одсто Пољака означило је односе две државе као срдачне, чему је допринело и око милион и по Украјинаца који су до почетка ове године радили у Пољској. „Лублински троугао”, трипартитни регионални савез Пољске, Украјине и Литваније (2020), био је нови основ за политичку, економску, културну, али и војну сарадњу ових земаља. Његов циљ био је да ојача дијалог између ових земаља и помогне Украјини да поврати територијални интегритет и спроведе евроатлантске интеграције. Документ из Лублина заснива се на снажном историјском наслеђу пољског Комонвелта с краја 18. века и остаје отворен за чланство „демократске” Белорусије.

Дакле, спољнополитичке активности Пољске у односу на рат у Украјини требало би у највећој мери сагледавати кроз настојања званичне Варшаве да постане још снажнији политички, економски и културни фактор у централној и источној Европи. У безбедносном смислу, Пољска настоји да из разлога сопствене стратегијске дубине постане кохезивни елемент за значајан део постсовјетског простора. У том погледу, њени интереси прилично се подударају са активностима САД и Велике Британије у овом делу Европе, али се с подозрењем посматрају из Париза и Берлина.